Српско новинарство на КиМ у новим условима

Александар Симовић И Момир Стокућа убијени су у Приштини 1999. године. Трага се још за Ђуром Славујем, Ранком Перенићем, Љубомиром Кнежевићем, Маријаном Мелонашијем и Милетом Бељевићем. Нестали су 1998. и 1999. Године. Дали су своје животе професији у залог. Криза на Косову траје деценијама и још није окончана.

"Нама је увек био изазов да дођемо на Косово и да радимо свој посао јер смо знали да је то нешто по чему ће новинар памтити свој посао, али поштено говорећи и добру новинарску каријеру", каже Нино Брајовић, секретар УНС-а.

На Косову је до рата 1999. године постојао јак медијски простор. Реадакције на српском језику су нестале, заједно са већином Срба који су напустили Косово и Метохију. То је истакнуто на скупу у Грачаници, посвећеном животу и раду новинара који су обележили неколико деценија друштвених, културних и политичких догађања на Косову.

"Ништа на Косову не почиње 1999, претходно су Срби овде имали и одличне медије и одличне новинаре, своју културу и традицију и то не треба да се прекида као што неко жели да нас врати и прикаже као да смо пали с неба и да ништа немамо, да ту нешто вегетирамо а заправо имамо сјајну традицију у свим областима", наводи Ђорђе Јевтић, новинар у пензији.

Искуство новинара на просторима бивше Југославије, показало је да је новинарска професија незахвална. Старији новинари млађима препоручују.

"Ја би им препоручио да се не баве новинарством, ал` ако се ипак одлуче онда морају да воле свој посао и да не очекују добар живот искључиво због тог посла и да имају своју личност и инегритет који се не може ни освојити, ни одбранити", каже Светислав Влаховић, директор предузећа "Панорама".

На Косову је до рата 1999. године живело и радило око 150 српских новинара, а данас их је неупоредиво мање.