Колико (не) бринемо о сопственом здрављу

Слика која је обишла регион и свет. На слици се види како је пре операције изгледала пацијенткиња којој је тумор на јајнику био тежак 31 килограм и 350 грама. Једанаесточлани лекарски тим процењује да су биле потребне око две године да тумор толико порасте.

"Таква туморска маса која се налази у трбуху компромитује односно угрожава виталне функције свих органа", истиче Драган Ракановић са Универзитетског клиничког центра у Бањалуци.

Такве операције ни у Србији нису реткост. У Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра Србије кажу да најмање једном месечно оперишу велике туморе. Највећи су одстранили пре две године, имао је 45 килограма и више од 60 центиметара у пречнику.

"Нико не воли да је болестан. Скоро сви негирају болест и, када имају неки проблем, неки то приписују томе да су се угојили, неки одлажу одлазак код лекара због страха, имамо доста случајева из градских средина, где су све здравствене установе и доступније, а где људи месецима не дођу на преглед и тек дођу када добију неке тегобе", наводи директор ГАК-а Александар Стефановић.

Докторка Весна Костић, специјалиста клиничке психологије и психотерапије, наводи да су код пацијената присутни фаталистички ставови, као и потискивање и негирање симптома.

"Те особе су обично и нижег стручног образовања, мада морам да признам да се некада и они који пуно знају боје да оду на превентивне прегледе. Важан је и пол, године. Млађе особе некако више обраћају пажњу и контролишу се, док старије особе то некако приписују обољењима која их чекају у тим годинама", каже Костићева.

Недавно истраживање ГАК-а показује да постоје две структуре личности – они који редовно, самоиницијативно и понекад пречесто иду код лекара, и они који се уопште не контролишу, или то раде само повремено. Психолози сматрају да би и на основу таквих истраживања требало осмишљавати превентивне кампање.