Како помоћи деци која трпе злостављање у породици

За трагичну судбину двоје деце које је отац годинама злостављао јавност је сазнала из медија. Шеснаестогодишњи дечак из Кладова обратио се за помоћ преко Фејсбука у нади да ће његова порука стићи на праву адресу. Да ли ће и ко ће му помоћи, још је неизвесно. Али је сигурно да је његова животна прича потресла целу Србију.

Сигурно је и да је то један од ретких примера када се дете одважи да проговори о насиљу. Први корак многи направе анонимно преко СОС дечје линије. Број 116111 на који се јављају дечји саветници звони и до 100 пута дневно.

Жељка Бургунд из Дечје СОС линија каже да их ниједно дете није назвало за десет година и рекло "добар дан, ја сам злостављан".

"Оно што нам причају не доживљавају на свесном плану као злостављање. Ми заједно са дететом пролазимо кроз ту причу, утврђујемо како се нешто десило, да ли је имао неку особу за подршку, коме може да се обрати и идемо заједно ка неком плану како тај проблем, ту тешку ситуацију може да реши", каже Жељка Бургунд.

Одвајање деце од родитеља понекад је једино решење. Малишани који су дуже времена злостављани у породици могу бити смештени у прихватилиште за ургентно збрињавање, где им се пружа заштита и помоћ стручног особља. Тамо одлазе искључиво по пријави и у пратњи социјалних радника. У београдском прихватилишту, једином таквом у Србији, сада је осморо злостављане деце.

Јелена Радовановић из Прихватилишта за ургентну заштиту злостављане деце каже да најчешћа осећања која деца испољавају када дођу овде јесу љутња и бес, осећање стида, осећање кривице, изолованости - да су они једини којима су се такве ствари дешавале.

"У неким екстремним случајевима дешавају се и покушаји суицида, изражена је и депресивност", истиче Радовановићева.

Половина деце се из прихватилишта враћа у биолошку породицу уз надзор и систематски рад са родитељима. Другој половини једини излаз су хранитељске породице или домови за децу. Да би се породица сачувала, а дете било само дете, није довољно усвојити Стретегије за спречавање злостављања, упозоравају стручњаци.

"Имамо их на папиру али немамо начин, пара и инфраструктуре да спроведемо те стратегије, а оне подразумевају широке превентивне мере. С друге стране, не можете да кренете од превентивних мера ако нисте у стању да идете за починиоцима. Имате јако висок проценат непријављивања и наравно онда имате висок проценат некажњивости", каже професор на Правном факултету Невена Вучковић Шаховић.

Према њеним речима, деведесет одсто људи који злостављају децу ће остати некажњено. 

Брине и чињеница да су казне за родитеље који злостављају децу минималне, и да се мера лишавања родитељског права ретко изриче. Прошле године је због злостављања и занемаривања у Србији одузето 50-оро деце од родитеља.