Одлазак на операцију у Калугу, зрачак наде за Срђана

Најпре је научио да напише тата и мама али је био најсрећнији када је Брајевим писмом исписао братовљево име.

Срђан Мишић каже да би волео да види и тату, и маму, и брата. Од превременог рођења око њега је тама. Слично као код другова у специјалној школи за слабовиде у Земуну. Завршио је четврти разред.

"Може он да иде, али ми је јако тешко када каже да ме види, а у ствари ја знам да он мене не види", рекла је мајка Ивана Мишић.

Највише се, каже, радује викенду и распусту. Стигне и код баке на село и са татом на чамац. Волео би да тренира атлетику као брат, али се плаши да не падне.

"Највише заболи кад каже шта је то а не може да види, не могу да објасним бол, стегну се зуби и идеш даље", говори брат Марко Мишић.

После операције у Русији разазнаје дан и ноћ и назире обрисе. За јасније сенке предложена је нова интервенција. Од потребних 7.000 евра у хуманитарним акцијама сакупљено је око 2.500 евра.

Отац Драган Мишић каже да је свестан да он никада неће прогледати као остала деца, али ће му операције омогућити самосталнији живот.

"Све те операције су рађене да би он могао сам да функционише. То је неки терет који ја носим у себи, кад би могао ја бих му моје очи дао", каже отац.

У Калугу би требало да оде током распуста. До нове школске године сваки дан ће вежбати и читање. Слабије му иде, али му много помаже породица. За сваку другу помоћ Срђан има само једну реч - хвала.