Скуп о одговорности држава насталих распадом Југославије

"Кључно је питање да ли смо спремни да признамо оно што је рђаво учињено у наше име, проблем је колективно сећање укорењено у националистичкој идеологији и онда имате рат сећања, зато што су национализми у међусобном рату", приметио је Јово Бакић доцент на Филозофском факултету у Београду.

Тај се "рат сећања" не може разумети без узрока, а то је – национализам, сматра Бакић и објашњава да је било "нормалних и хрватских и српских националиста", али постоје утицајне струје и код једних и код других, које су заправо "истребљивачке".

То се, како каже, показало 1941. године када је НДХ истребљивала Србе, као и што се показало у акцијама неких четника у Другом светском рату, где су муслимани "још грђе" прошли од Хрвата.

"Ми о томе не причамо. Нама је проблем да о томе причамо, због национализма. Јер, ако је неко у наше име починио злочин, то квари лепу слику коју ми гајимо о сопственој нацији, тешко нам је се изборимо са тиме, да признамо. Неки од нас једино што имају јесте понос што су Срби, на свим другим пољима су пропали. Ако им се то дирне, то је атак на њихову личност", примећује Бакић.

Појашњава да се заправо ради о неразликовању личности од нације, јер, истиче да нема нације на свету у чије име нису чињени злочини, као и да нема нације која није имала жртве.

"Али у национализму, у идеологији национализма сваке нације, жртва је хипостазирана и жртве смо сами ми, јер ко има монопол на жртву морално је супериоран, а осим тога, на основу тога тражи право на освету. А освета је слатка, то је проблем", рекао је Бакић.

Како каже, "националиста и човек не слажу се баш увек", а тога нисмо најчешће свесни и о томе нећемо да размишљамо.

"Ако хоћемо да будемо личности у правом смислу те речи, онда морамо да размишљамо, јер ће нас национализам одвести у зверињак, као што нас је и у неколико наврата однео. За сто година једни другима смо направили пакао и то је катастрофа", рекао је Бакић.

Такоше, историчар Милан Гулић сматра да се у региону није рашчистило ни са четрдесетим, а камоли са деведесетим.

"Нисмо чак рашчистили ни са Првим светским ратом. Погледајте само 2014. године сукобљавања око карактера рата 1914. године, о томе су се ломила копља у целом свету", навео је Гулић.

Како је рекао, са једне стране, Срби углавном са простора Хрватске рат посматрају као продужетак хрватске политике из времена НДХ, а, са друге стране, постоји у Хрватској општи медијски консензус да се радило о великосрпској агресији.

"Мислим да ниједно није тачно, мислим да нећемо моћи те наративе да помиримо, али потребно је да разговарамо, да поменемо жртве 'Олује', протеране Хрвате из Крајине, протеране Србе из Хрватске, жртве на обе стране, да постоји бар сагласаност шта је злочин и шта је жртва", истакао је Гулић.

Сматра да је највећи проблем управо у томе што нема сагласја да је и она друга страна имала жртве, а јесте.

Гулић тврди да се стереотип да више вреди наша жртва, него жртва друге стране, можда донекле може променити оваквим разговорима, али није нарочити оптимиста.

"Да бисте можда на најбољи начин схватили шта желим рећи, без жеље да било кога прозивам, имате пример Мајки Сребренице, као жена које су пропатиле, најближи су им побијени јула 1995. године, а оне прослављају 'Олују', помажу и учествују у прослави. Мислим да је то један од примера како апсолутно највећи део јавности није осетљив на патње друге стране, а било их је", закључио је Гулић.

Доцент на Филозофском факултету у Загребу Хрвоје Класић каже да, док год постоје "наше и ваше жртве и наши и ваши злочинци и злочини", као и док год су "наше жртве веће од ваших и док год су ваши злочини већи од наших, ништа од тога".

Класић сматра да сви већином гледају искључиво своју жртву и туђе злочинце "њихове злочинце", као и да су се ствари у региону погоршале, па смо тако последњих годину дана сведоци да нисмо рашчистили ни са четрдесетима, а не са деведесетима.

"При томе, не говорим о бројкама, што се помиње као кључни проблем, него велики је проблем то што нема консензуса о садржају. Да ли је толико и толико хиљада људи убијено у неком рату 1941. године, седамдесет година касније, у овом тренутку, мање је битно. Битна нам мора бити осуда садржаја", истиче Класић.

Како је рекао, такође смо последњих годину дана сведоци ревизионизма, не само у Хрватској, већ да постоји покушај "рехабилитације Недића, ускоро можда чак и Љотића, четника, ревизије Другог светског рата", све се то дешава, а "ми очекујемо да хладне главе уђемо у деведесете".

"Мислим да губимо битке након рата сви заједно. Да ли ћемо поново изгубити рат сви заједно, то је тек пред нама", напоменуо је Класић и додао да му се чини да сви већином гледају искључиво своју жртву и туђе злочинце.

Округли сто "Одговорност држава насталих распадом Југославије према последицама последицама ратова деведесетих" организовала је Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије из Београда и Центар за суочавање са прошлошћу "Документе" из Загреба.