Објашњење примене Закона о општем управном поступку

Будући да су се у медијима појавиле одређене непрецизности у вези са применом првих одредби поменутог закона, из овог ресора појашњавају да се обавеза размене података не може поистоветити са увођењем електронске управе, већ да она може да се одвија и конвенционалним каналима (нпр. редовном поштом).

У саопштењу Министарства државне управе и локалне самоуправе се наводи да Министарство већ ради, уз подршку више других органа, на разради будућих решења за електронску размену података, али је у овом тренутку веома важно направити разлику између електронске управе и обавезе размене података из службених евиденција.

Прве одредбе Закона о општем управном поступку, које се тичу обавезе органа јавне управе значи размену података из службених евиденција у управним поступцима и прибављање бројних докумената пребачен је са грађана на управу.

У питању су сви они подаци који се унутар система воде у оквиру службених евиденција (оних које воде, нпр. министарства, Агенција за привредне регистре, Републички геодетски завод, Централни регистар социјалног осигурања и слично).

Службене евиденције су, на пример, матичне књиге (рођених, умрлих, венчаних), књига држављана, евиденција о пребивалишту, катастар непокретности, евиденција привредних субјеката, евиденције о статусу запослености или незапослености, итд.

Подаци из ових евиденција углавном се издају грађанима у виду уверења, извода, и слично. У тим случајевима, говоримо о документима, не о подацима.

Такође, размена података не ослобађа грађане од плаћања административних такси за потребе услуга (тј. управних поступака) које они остварују пред органима. Нове законске одредбе учиниле су бесплатном размену података између органа, што практично значи да грађани покрећу управни поступак пред неким органом и за потребе тог поступка плаћају одговарајуће административне таксе (нпр. такса за издавање личне карте или возачке дозволе).

Орган коме је грађанин поднео захтев за остварење те услуге затим се обраћа службеним путем другим органима како би прибавио све неопходне податке за остварење те услуге, уколико се ти подаци чувају у службеним евиденцијама (нпр. уговор о закупу стана или медицинска документација нису подаци који се чувају у службеним евиденцијама, па грађанин таква документа мора сам да достави органу).

Грађани, дакле, више не морају да прибављају појединачне изводе и уверења како би остварили неку услугу за коју су та документа потребна.

То значи да ће грађани уштедети самим тим што неће плаћати те појединачне изводе и уверења - тј. за грађане ће се укупни износ услуге смањити, иако ће и даље плаћати административне таксе за услугу коју остварују.

Уколико желе, грађани и даље могу да се изјасне приликом подношења захтева за одређену услугу да желе сами да прикупе документацију и у таквим случајевима они ће и даље плаћати таксе за сва појединачна документа, као и до сада. Оно што је важно нагласити јесте да је то право, а не обавеза грађана.

Министарство сматра да овакве непрецизности могу да изазову негативне последице по свеукупну информисаност грађана о садашњој ситуацији у вези са пружањем услуга од стране управе.

Неопходно је да јавност зна да размена података из службених евиденција не подразумева обећање и остварење еУправе и да 8. јуна 2016. није нестала свака финансијска обавеза грађане када се на неком шалтеру обрате управи за одређену услугу, наводи се у саопштењу Министарства.