И аласа и рибе све мање

Радно време немају, раде 365 дана годишње по кошави магли и леду. И то им не смета јер, кажу, посао воле и од нечега мора да се живи. Међутим, и њих и рибе је све мање.

"Рецимо, 2.000 године је било 2.000 и више рибара на територији Србије. Данас смо спали на 300", каже алас Душан Божић

Урбане средине поред река, сеча шума, шљункаре, највећа су претња рибљем фонду јер небригом затварају путеве и канале којима риба треба да дође до природних мрестилишта.

"То је у принципу једна огромна фабрика за производњу рибе. Она је цела сада затворена. Ви рачунајте да један хектар производи седам тона рибе, даје принос годишњи, а ту су хиљаде и хиљаде и милиони хектара који су уништени, до којих риба не може да дође, јер ако се и измрести тај мрест пропадне", каже Божић.

Дамир Паланац одрастао је на Дунаву и још као мали пецао је с оцем. Риболовом се бави скоро двадесет година, а данас размишља до од тог посла одустане.

"Велики трошкови - убацили су нас у предузетништво које ми не можемо да плаћамо. Абнормалне су те дажбине које треба да дајемо држави, плус та дозвола. Регистрација чамца је девет хиљада, шта да вам кажем", прича Паланац.

Дунавом, Савом и Тисом, где је дозвољен привредни лов, аласи, кажу, плива све, а најмање рибе.

"Када дође неки пањ, камен на тај део где пуштамо мрежу, онда се мучимо да извадимо то. Некада извадимо лакше, некада плаћамо рониоце да човек сиђе доле да извади", каже алас.

Ипак, највећа тешкоћа са којом се аласи сусрећу јесте лоше газдовање водама.

Реке нису сваке године издашне, а када би се очистиле, или још боље када се не би прљале, ситуација би била много боља.