Откривен споменик Пекићу на Цветном тргу

Откривању споменика присуствовао је премијер Александар Вучић, који је поручио да нас је велики писац научио љубави према својој земљи, "волећи је много више од онога колико је она њега мучила".

Пекић нам је оставио прогањајући осећај дуга према сопственој земљи, додао је Вучић и оценио да је неважно ко му подиже споменик, већ да "му покажемо шта смо и колико смо од њега научили".

Вучић је посебно захвалио супрузи писца Љиљани Пекић на храбрости и истрајности, истакавши да је лично поносан што присуствује откривању споменика, као и да је то за њега велика част.

Част јер, додао је, поштује Пекића и његово дело, а поносан је, како је навео, јер је председник Владе у тренутку када се Београд бар мало одужио Пекићу за све што је урадио за Србију, Београд и културу.

Вучић је рекао да је Пекић Србију задужио својим импресивним уметничким опусом, без којег би и српска и европска култура биле сиромашније.

"Ако кажем да данас овај град и земља врацају дуг једном од својих највећих писаца и једном од синова којима су узели готово све, био бих у праву, али бих се истовремено огрешио о Пекића, оног који није мислио да му је неко нешто дужан и који се за демократску Србију борио баш као да он њој лично враћа неки свој дуг", рекао је Вучић.

То осећање дуга према сопственој земљи и потребе да докаже да је достојан ње, оставио је Пекић у аманет, као и сталну обавезу да не мислимо да држава нешто треба да уради за нас, него ми за њу, рекао је Вучић.

"Чак и онда кад је држава према њему била неправедна, а према Бори свакако јесте била, он је сматрао да је то јасан позив да земљу волиш толико да си у стању да је промениш. За њега није била крива Србија, већ смо били и остали ми, свако онај ко није спреман да за њу ради и да је мења", рекао је Вучић.

Ако постоји споменик с наменом, онда је то споменик Бори Пекићу, пред којим би свако ко жели да се бави политиком или јавним послом требало да стане и да као мантру понавља Пекићеве ставове:

"Да политика није у тешким речима, нити у речима уопште, него у мудрим решењима, да митологија јесте душа сваког народа, па и нашег, али да се од митологије не живи, да је наша обавеза да мењамо Србију, а не пропаганду, да границе мењамо и померамо ми, а да не остављамо тај посао својој деци, да нисмо рођени са очима на потиљку и да је природно да гледамо напред, а не назад", рекао је Вучић.

Вучић је подсетио на Пекићеве речи да треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих, јер наша част не зависи од тога одакле долазимо, него куда идемо.

"Овде треба изговорити речи да смо се одлучили за мудра и тешка решења и да идемо у Европу са нашом душом и коренима, да идемо у Европу са нашом душом и коренима и да радимо на мењању Србије, да нас гони дуг према њој и да ћемо сви моћи њоме да се поносимо. Гледамо право и идемо право", рекао је Вучић.

Супруга великог књижевника, Љиљана, захвалила је премијеру и Граду Београду, јер без њихове помоћи, како је рекла, тај пројекат не би био остварен. (Овде можете видети преписку Љиљане Пекић са једним од посетилаца сајта borislavpekic.com)

Животни кредо којег се држао, како је казала, био је пре свега морал, а морална одговорност су били његов живот и рад, што је значило радити за опште добро.

Супруга Љиљана је казала да је Пекић волео Врачар, у којем је живео и стварао.

"Када нас не буде више било, остаће његов споменик за успомену на великог писца и мислиоца, као и борца за демократију", констатовала је она.

Добитник НИН-ове награде Драган Великић рекао је да је Београд неодвојив од Пекићевог дела, као и да не познаје ниједног писца који је имао тако континуирано Београд за позорницу већине својих дела.

Он је истакао да нигде Београд није толико присутан као у Пекићевим делима и нико није познавао улице и тргове овог града као Пекићеви јунаци.

"Пекић је, као Тесла, Миланковић и други наши великани, путоказ ка идеалу оличеном у Европи и зато се надам да се ово обележје неће претворити у олтар клањања и мрмљања општих мантри, већ ће служити као спомен непоколебљивих индивидуалности и слободне мисли", поручио је Великић.

Градски менаџер Горан Весић казао је Танјугу да је Београд велико задовољство што је одужио велики дуг Пекићу.

Весић је подстио да је Пекићу данас 86. рођендан и констатовао да се нажалост прошле године нико није сетио да тај јубилеј обележи.

"Данас смо открили диван споменик који се уклопио у Цветни трг. То је споменик који се налази на капији Врачара, и можемо рећи да је ово је повратак Пекића на Врачар", казао је Весић, додајући да ће сви посетиоци Врачара најпре да се сусретну са Пекићем недалеко од Треће гимназије, где је матурирао.

Откривању споменика присуствовао је велики број грађана који су положили и цвеће на споменик Пекићу.

Књижевно стваралаштво

Борислав Пекић био је један од оснивача, потпредседник, и члан Главног одбора Демократске странке.

Уживао је огромно поšтовање и као политичар и као интелектуалац, а пре свега као књижевник.

Његов први роман, "Време чуда", појавио се 1965. године и привукао пажњу јавности, као и књижевне критике.

Уследили су "Ходочашће Арсенија Његована", за који је добио Нинову награду. "Успење и суноврат Икара Губелкијана, "Како упокојити вампира", "Одбрана и последњи дани", "Златно руно", "Беснило", "Атлантида"...

Превођен је на енглески, француски, пољски, италијански, румунски, грчки. . .

Аутор је око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију. Пекић је био члан Крунског савета, потпредседник српског ПЕН-а, члан ПЕН центра у Лондону и дугогодишњи стални сарадник Би-Би-Сија у Лондону.

Његова интелектуална и политичка одисеја започета је убрзо по окончању београдске Треће мушке гимназије, новембра 1948. године, када је ухапшен као припадник илегалне омладинске организације, како је он говорио, "студентско-гимназијске", назване Савез демократске омладине Југославије.

Осуђен је маја 1949. године, првобитно на 10 година, да би му Врховни суд НР Србије јуна 1949. казну повећао на 15 година.

Коначно из затвора је пуšштен када је амнестиран, попут многих других, 29. новембра 1953. године.

Потом се посветио студијама, на Филозофском факултету у Београду, и то експерименталне психологије.

Од 1958. до 1964. године бави се драматургијом и ради као сценариста у филмској индустрији.

Пошто се некако докопао пасоша, од 1971. Пекић је живео у Лондону.

Активно је, међутим, учествовао у формирању вишестраначке политичке сцене у Србији као један од оснивача, потпредседник, и члан Главног одбора Демократске странке, а посредно и Демократске странке Србије, пошто је 1992. подржао групу која се определила за подршку протестима, познатијим као Видовдански сабор, јуна 1992.

Рехабилитован је тек 2007. године. Његова рукописна заоставштина процењена је на око 30.000 страница, делимично је публикована. 

Умро је 2. јула 1992. у Лондону, где је деценијама живео, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.