Инклузија (ни)је илузија

За шест година колико се спроводи инклузија у Србији, испоставило се да су управо одрасли највећа препрека том процесу.

Гордана Цветковић, руководилац групе Министарства просвете за социјалну инклузију, објашњава да мала деца не примећују међусобне разлике.

"Деца природно имају емпатију, а онда их одрасли науче да имају предрасуде, да људима лепе разне етикете и онда се дешава то што се дешава", објашњава Цветковићева.

И због тога је са инклузијом најбоље почети већ од јаслица. Деца су слепа за међусобне разлике, па деца са сметњама у развоју на самом почетку стичу пријатеље који ће им помагати у школи, а можда и касније, у животу.

Син Чедомира Антића има аутизам. Објашњава како је прошао први покушај да дете укључе у вртић.

"Одмах нам је скренута пажња, још у дому здравља, да не треба много очекивати од државног вртића. Речено нам је да већини родитеља те деце скрену пажњу у вртићу да треба да оду. Јер нема могућности да се питање њихових физиолошких потреба реши на начин на који ми то решавамо. Наиме, наш син је до четири и по године носио пелене. Његово одвикавање је трајало годинама", каже Антић.

И заиста, дешавало се да васпитачице из државног вртића родитељима пошаљу прљаве и пуне пелене како би казниле родитеље јер мисле да су размазили дете и нису га научили да иде на ношу. Чедомир Антић је зато своје дете уписао у један приватни вртић.

Син Милене Плећаш је имао среће са васпитачицама у државном вртићу, али онда је дошло време за најтежу одлуку – полазак у школу.

"Дошло је тестирање код психолога које је прошло катастрофално, ми не знамо шта се дешавало унутра, јер нисмо позвани. Психолог је рекао да није успела да га тестира и да са њом није прозборио ниједну реч. То је трајало двадесетак минута. Од детета које се радовало поласку у 'велику школу', он је постао дете које ни по коју цену не жели у школу и које плаче на помен школе", каже Милена Плећаш.

Ни син Чедомира Антића није боље прошао приликом уписа у школу.

"Када код стручњака видим страх од детета које има аутизам, онда сам уверен да не треба са тим стручњаком да радим. Онда је она (стручњак) нас питала зашто он узима ствари са њеног стола. Што значи да она о аутизму зна мање него што сам ја знао пре него што се моје дете родило. А то није добро", каже Антић.

После овог искуства, Антић је дете уписао у специјалну школу.

Милена, међутим, није хтела да одустане. Али, то је имало своју цену.

Иако се трудила да убеди школско особље, оно није припремило осталу децу за њеног сина. Па су га деца задиркивала, док то једног дана није прерасло у тучу. А, после тога су се побунили остали родитељи.

"Одједном он постаје проблем, свака његова реакција, било да он само пипне некога – то се третира као насиље. Ситуације у којима он показује непријатност, тако што ће извести неку сензацију уснама, или неки покрет, карактеришу се као да он пљује другу децу и ствара се атмосфера оцењивања једног детета као насилника. А то он никада није био", каже Милена.

У школи су константно тражили да се дечаку уведе лични пратилац, што ниједан лекар није препоручивао. То би за ово дете које је по свему било самостално био корак уназад. Зато је Милена на крају морала да га упише у другу школу, спремнију на инклузију.

Али, не мора бити тако. Постоје школе које су озбиљно схватиле инклузију. Много озбиљније од потребе да се школа прилагоди детету са тешкоћама у развоју.

У Гимназији "Светозар Марковић" у Новом Саду, професори и деца се не прилагођавају само деци са сметњама у развоју. Ту се сваком детету посебно посвећује пажња.

Никола Максић болује од аутизма, а његова мајка је инсистирала на редовном школовању.

Психолози тврде да деца која се укључе у редовну наставу, временом лакше комуницирају са другима и неретко постижу невероватне успехе.

"Процветао је у школи. Примирио се. Био је мало несташнији, али пронашао је себе. Седео је 45 минута на часу, описменио се. Ја нисам знала да он може да чита и пише. Никад оловку није узео у руке, а кад је почео да пише, то је било право ремек-дело", каже Николина мајка.

Искуства показују да су деца која у разреду имају некога са тешкоћама у развоју по правилу бољи ученици. Када морају да помажу и објашњавају некоме у учењу, и сами лакше савладају градиво и боље памте, каже професорка математике Љубица Дејановић.

"Такви разреди се покажу као много боља социјална окружења, деца су много племенитија, пуна разумевања, више него у другим разредима, јер сагледавају живот из другог угла", каже Дејановићева.

Гордана Цветковић, руководилац групе Министарства просвете за социјалну инклузију, објашњава да је инклузија добра за цело друштво.

"Ми често причамо да школа није довољно васпитна и да је окренута образовању, а укључивање деце са сметњама је најбољи пут да сву другу децу васпитавамо тако да буду толерантна, тако да прихватају различитости, да имамо мање насиља", каже Цветковићева.

Зато је ово прича о малима, намењена великима. Јер они морају да пронађу мотивацију да се посебно спремају за наставу како би је прилагодили различитим ученицима. Морају да уче, да траже одговоре на питања на која ни медицина још није одговорила, да мењају себе, приступ предавању, да мењају друге.

Професорка математике нема проблема са проналажењем мотивације за тај посао. Иако мора двоструко више да се спрема за часове него у разредима у којима није потребно прилагођавати наставу ученицима са сметњама у развоју или талентованим ученицима, она је увек орна за рад.

"Па ја сам овај посао бирала зато што га волим, не радим га зато што морам или немам други избор. Образовала сам се да бих радила са децом. Новчана сатисфакција у просвети није нешто што је мотивишуће, али ни оправдање за нерад", каже Љубица Дејановић.

Милена Плећаш објашњава да је потребно само мало добре воље да би деца са тешкоћама у развоју била прихваћена.

"Њему толико мало треба. Деци са потешкоћама некада је довољно направити само ситно прилагођавање и изаћи из оквира. Није смак света ако дете у првом разреду устане да прошета по учионици. Само се поставите као да то није смак света. Некад је просто ситуација таква и нећемо због тога послати дете у специјалну школу. Имате децу у специјалним школама која муцају, јер је неко проценио да због тога не могу у редовну школу", каже Милена Плећаш.

И Николина мајка сматра да њено дете није за специјалну школу.

"У специјалној школи ми можемо добити неко корисно знање, да тамо нешто научи да ради, да буде користан. Али ја тамо немам здраву децу. Немам некога ко ће њега вући ако падне. Немам некога ко ће да се сагне да му веже пертле. Немам некога ко ће му помоћи да понесе торбу. То је оно што је мени потребно, да га здрава деца вуку, да раде неке сасвим нормалне ствари које ми сви радимо", објашњава Николина мајка.

Деца која уче заједно, уче да живе заједно. И имају шансу да буду бољи одрасли. У Србији су те шансе мање од један одсто, јер је управо толико деце са тешкоћама у развоју укључено у редован систем образовања.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 14. јун 2024.
21° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије