Кроз цео живот трчи сам, али му сада треба помоћ

Сваког јутра устаје у пет часова, обува старе патике и почиње да трчи. Најмање 10 километара. Одлази и до Апатина и назад. И тако од 2010. године када је без сата тренинга, претрчао први полумаратон. Од тада је учествовао на скоро свим маратонима у Србији. Трчао је и у Италији, а број освојених медаља не зна.

„Жеља ми је да трчим у Паризу и Лондону и да покажем да у мом Сомбору имају најбоље тркаче. Волео би да имам свог тренера, да тренирам сваки дан“, каже Лазар.

За њега трчање није само спорт већ и бег од свакодневице. Без мајке је остао као дечак, а касније у великој породици је занемарен.

„Било је обећање да ћемо добити стан, знате како је то, нас 11 у породици. Нема места. Нису они криви. Морао сам ја негде да одем“, објашњава млади спортиста.

И одлазио је у шупу на католичком гробљу. У напуштене куће. Због, како се испоставило, неоснованих оптужби провео је и два месеца у затвору, остао без посла и опет на улици. Данас живи на периферији Сомбора, без топле воде, грејања, купатила.

Сомборци му често помажу да плати кирију, купи храну, патике за трчање. Милан Степановић један је од њих. На друштвеним мрежама покренуо је акцију за помоћ Лазару.

„Свака помоћ која иде на овај начин је краткорочна, њему ће бити добро, месец, два или три, после тога опет наступа беда, опет наступа хладноћа, опет наступа безнађе, глад. Ми Лазара треба да решимо системски. Да има посао јер је вредан момак“, истиче Степановић.

Лазар објашњава да му није важно шта ради, само да има посла од ког може да живи и понекад отпутује.

После апела на друштвеним мрежама да се помогне овом талентованом Сомборцу, Лазару је јуче стигао и позив да пошаље биографију и списак освојених медаља надлежнима у Влади Србије.