Кад јавни говор почне да личи на кафански

За псовке нема цензуре. У политичким обрачунима, у телевизијским емисијама, на насловним странама – језик све више личи на кафански. Они који се баве лингвистиком кажу да псовке и увреде нису само последица језичке некултуре.

"Проблем псовања на филму и позоришту јесте негде ствар тржишта, то је оправдање за сваку неподопштину, и људи то воле", каже лингвиниста Владо Ђукановић.

Ако може у храму културе, зашто не би могло у медијима?

"Толико је све раскривено, до вулгарности раскривено, да ти људи који стављају наслове, немају осећај да раде нешто нелегитимно. Aко седимо у кафани и псујемо – потпуно је нормално да ја то објавим на насловној страни", каже Ђукановић.

Осим што слушамо псовке, псује се и у свакодневном говору. Лингвисти би рекли да то нема много везе са језиком, већ да је по среди – социолошки проблем.

Социолог Владимир Вулетић каже да су псовке прихваћене јер је друштво у процесу децивилизације. Зато псовање не контролишемо, а псујемо једнако и да бисмо се некоме допали, и да бисмо некога увредили.

"То се у теорији назива вербални вандализам, комуникацијски вандализам, она ситуација када се у некој комуникацији нађете у инфериорној позицији, и уместо да наставите нормалан ток комуникације бежите у вандализам", каже Вулетић.

У јавном говору, псовање има још једну функцију.

"Да бисте привукли пажњу морате да подигнете ту лествицу, и онда имамо негативну спиралу заправо имате све више и више ружног говора са основном идејом да се на неки начин привуче пажња", каже Вулетић.

Псовке и увреде на телевизији и у новинама не кажњава нико, а тешко је очекивати од политичара да казне сами себе.

Вулетић каже да је на родитељима, на људима који уче децу у школама и вртићима тај велики задатак да се "учи процес цивилизовања".

Друга варијанта је рецепт Владимира Путина: ко псује јавно, мораће и да плати.