Кад "Олуја" однесе све

"Почело је гранатирање Глине, милиција је кренула редом и говорила нам да идемо у склоништа. Изашла сам и питала да ли је толико страшно и шта је са нашом војском, а полицајац ништа није хтео да ми одговори, већ ми је само рекао да, ако имамо неког у Србији, кренемо за Србију", прича Даринка Једнак.

Ни две деценије касније, из сећања не брише дан када је протерана. И данас се живо сећа пада граната.

"Тај хрватски авион истресао је тај терет, то је била грозна слика. Жена са дететом у рукама трчи... Ноге од колена и руке од лактова биле су ми одузете, једноставно сам рекла деци да легну доле, да не гледају шта се дешава", објашњава Даринка.

У Београду, врата свог дома отворила јој је сестра супруга, кога је изгубила на ратишту. У Глину се, након рата, вратила само једном. Слика коју је понела није лепа, јер сведочи и даље тужно и напуштено.

Тешко јој је пало решавање имовинског питања, а за новац који је добила, успела је да сагради костур садашњег дома. Времена иза ње су тешка, али ипак каже да је сада срећна бака петоро унучади и да је за њих било вредно борити се.

"Наилазила сам на разумевање људи у Србији који су ми много помогли. Ту су неки људи који су ме буквално уводили у свој стан и говорили да узмем шта ми треба. Помоћ нисам користила од државе, а нисам ништа ни тражила, већ сам радила два посла прековремено", каже Једнак.

Са супругом и двоје деце, у колони 1995. био је и Никола Јовановић. Оставио је све за собом, али тада о томе није размишљао.

"У том тренутку спасавао сам главу", објашњава Јовановић.

Стао је на ноге и у Србији, и данас је власник локалне месаре на Алтини.

"Радили смо нон-стоп, возили камион и репу и за Кинезе смо радили само да бисмо купили плац и помало градили кућу", истиче Јовановић.

Приче породица Једнак и Јовановић само су две од 220.000 које је са собом донела "Олуја".