Комеморација Ђузи Стојиљковићу

Вољен због глумачког дара, људске топлине и скромности. Омиљени Ђуза, Ђуки, због кога се колима ишло у Петроград, јер није волео авионе ни возове, популарни Рођа, због кога су улице биле празне, а таште се волеле, неодољив на сцени, душа од човека.

Многобројне колеге, пријатељи и поштоваоци, у присуству чланова породице, одали су пошту минутом ћутања на позив управника Атељеа Бранимира Брстине.

"Опраштамо се од Ђузе на овој сцени на којој је безброј пута био величанствен, али он је припадао и многим другим сценама. Генерације публике су одрастале уз њега, а ми глумци смо од њега учили", рекао је Брстина.

Млади глумац Срђан Дедић прочитао је низ телеграма, од позоришта, институција и појединаца из земље и региона, у којима се изражава саучешће због одласка господина глумца, чија је лакоћа игре потирала рампу између сцене и гледалишта, од дивног и омиљеног човека.

Светлана Бојковић је истакла да су њеног драгог пријатеља красили огроман глумачки дар, али и карактер – отменост духа, свежина, једноставност, лакоћа постојања.

"Била је радост играти са тобом. Била је то привилегија. Оставио си вредан и дубок траг у свима који су имали срећу да са тобом раде и у свима који су те гледали. Збогом, драги мој Џоузи", рекла је Светлана Бојковић.

Небојша Илић је подсетио да је за млађе глумце Стојиљковић био позоришни родитељ и помагао им да артикулишу уметност глуме.

"Заједно са другим великанима те генерације био је наш позоришни компас и сидро, а ми смо стално проверавали личимо ли на њих", изјавио је Илић.

Македонски глумац Никола Ристановски рекао је да је допутовао из Скопља само да Ђузи каже "хвала".

"У свој овој нашој збрци, док јуримо неке победе и успехе, мој највећи успех је што сам срео Ђузу на сцени и у животу", рекао је Ристановски.

Тихомир Станић је истакао да је Стојиљковић "имао шарм, харизму, глас, али се није ослањао на те дарове, него је вредно радио и цео живот посветио овом занату или, како неки кажу, уметности".

У сличном тону говорили су и глумац Феђа Стојановић, редитељи Борис Лијешевић и Огњен Васиљевић, помињући да је Стојиљковић био неодољив на сцени, а приватно душа од човека.

Дирљив говор одржао је Светозар Цветковић, наводећи детаље и анегдоте из Ђузиног живота и каријере.

"Моја је срећа што сам играо уз њега. Носио је једну посебност, благост коју је стварало само његово присуство. Оно што је радио оставља нам смисао", нагласио је Цветковић.

На комеморацији су приказани инсерти и фотографије Стојиљковићевих улога и емитовани снимци његових песама, а на крају, симболично, "Још један прође дан...".

Посмртни остаци биће сахрањени у породичном кругу.

Ђуза Стојиљковић је рођен 30. јуна 1929. у Ражњу, а преминуо је 17. јуна у Београду, после дуже болести.

Остварио је богат опус у позоришту, на филму и телевизији. Волели су га и ценили, како колеге тако и најшира публика.

Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту, а дуго је био члан Атељеа, до пензионисања 1995. године, али је и након тога наставио да игра у више представа и да осваја награде.

Током каријере остварио је више од 130 улога.

Најшира публика посебно памти његовог Рођу у ТВ серији "Позориште у кући" и Контеа Марија у серији "Срећни људи".

На филму је велику популарност стекао у хиту "Љубав и мода", за који је отпевао чувену песму "Девојко мала".

Ђуза Стојиљковић је био ангажован и на радију, а на телевизији је позајмљивао гласове јунацима цртаних филмова, међу којима је био Патак Дача.

Добио је велики број најважнијих награда, укључујући Добричин прстен за животно дело.