Скок за медаљу једног ђака-пешака

Један скок довео је Мирзу до титуле вицешампиона Србије у Новом Саду. А до тог успеха стигао је и буквално преко штапа и канапа. Чак је и струњача на коју доскаче премала, па мора да пази, да је не промаши.

"Ја сам дао све од себе, успех је до сада добар, нисам се надао том месту", каже Мирзад Даутовић, ученик осмог разреда Основне школе "Светозар Марковић" из Бродарева.

Михајло Лазаревић, Мирзадов друг, прича да је захваљујући Мирзи читава Србија чула за њихову школу и крај.

Могућности наставника који га је припремао, водио, па чак и плаћао смештај у хотелу, сада су исцрпљење, јер би Мирза требало да крене у средњу школу.

"Мирзад би достигао сигурно највеће резултате, као што су и многи са ових простора, Асмир Колашинац или Ивана Шпановић и остали", сматра Аднан Мушкић, наставник физичког васпитања.

Све то даље ипак је непознаница, јер је после стечаја предузећа у коме је радио, отац већ годинама без посла. Школе у граду далеко, а станарина скупа.

"Само бих желео да настави и даље овако ако би могло икако. Ја не могу, не радим нигде...", жали се Мирзадов отац Есад Даутовић.

У скромној кући у Ивезићима, на граници са Црном Гором, мањка свега осим љубави, васпитања и медаља.

"Била сам добар ђак, али нисам имала услова да идем у средњу школу. Кад нисам могла ја, желим да се он даље школује и да тренира, а ми ћемо се радовати његовом успеху", прича Мирзина сестра Џана Даутовић.

Од куће до школе Мирза свакодневно пешачи барем десет километара. "Невреме, киша, снегови, он путује, дође мокар", каже његова мајка Санада.

А уместо врхунске спортске опреме, има право спортско срце, и жељу да успе.

"Зими је најтеже, по пола метра снега, а лети има змија, вукова. Највећа ми је жеља да одем негде даље, да у неком клубу тренирам", каже Мирза.

До јесени ће његова судбина бити решена - и Мирза верује да својих снова неће морати да се одрекне.