Доктор из Крагујевца спасавао затрпане алпинисте у Непалу

Експедицију на врх Лоце (8.516), који је по величини четврти на свету, а трећи после Монт Евереста, прекинуло је јако подрхтавање земље и вика из алпинистичког кампа.

"Био сам у свом шатору и давао лекове нашем кувару Камију, кога је болело грло. Тог момента сам чуо узвике 'земљотрес, земљотрес'. Осетио сам подрхтавање, а онда је земља почела да се помера лево десно, око 20-ак центиметара, а онда је то померање почело у круг, елипсасто", каже доктор Драган Челиковић за Интернет портал РТС-а.

У следећем тренутку, додаје, огромна лавина кренула је на његову групу.

"Потрчао сам према најближем узвишењу, Пуђа - молитвено будистичко место које су претходног дана далај ламе освештале. На том месту се сви, свако у својој вери, молимо Богу када кренемо на успон и када се са њега вратимо", рекао је Челиковић, који је пет пута освојио Хималаје.

Снажан ветар наносио је снег, струјање ваздуха са оштрим кристалима леда који су боцкали лице и руке.

"Окренуо сам леђа томе, а џепови су се напунили ледом. Био сам бео, засут снегом и ледом", каже Челиковић и објашњава да су сви около били унезверени, а на око 200 метара од њихових шатора падале су стене.

Потрес је трајао око 80 секунди и онда се све лагано смиривало, почели смо мало и да се шалимо, радосни што смо преживели, док пријатељ Апу из Перуа није рекао да у доњем делу кампа има повређених, па и погинулих, додао је Челиковић.

На 100 метара од њих били су порушени шатори, планином су одјекивали крици - јаукање људи са преломима.

"Многи су били сасвим затрпани снегом. Само су њихови знали где да их траже. Велика већина је одмах била мртва. Носили смо их подметачима и прикупљали на једно место - било је отворених прелома, отворених синуса главе, прелома кичме, карлице, ногу... Све је то захтевало велике хирушке интервенције. Температура је била око 10 степени испод нуле, а помоћи ниоткуд", говори крагујевачки алпиниста.

Дошле су спасилачке екипе - Кинези су исто вече послали 100 спасилаца војника. Радили су целу ноћ, улазили директно у рушевине и смењивали се на 10 минута - обучени, са сертификатом УН. Индија је послала шест хеликоптера.

"Ништа није могло да се уради другачије нити брже. Три дана је било лоше време и тек трећег дана је хеликоптер почео да превози рањене у болницу", каже Челиковић.

Према његовим речима, већина је умрла наредних дана не могавши да стигне до операција које су им биле потребне.

"А, то су све биле неурохируршке операције, операције кичме, карлице. Заиста, танспорт је био немогућ", каже Челиковић и додаје да су пилоти возили по магли, чак морали и да отворе врата хеликоптера како би видели где треба да слете.

Број погинулих се, како каже, не зна и никада се неће сазнати.

"Шерпаси кажу да је око 60-70 погинуло. Било је пуно портера, људи из околних села, њих нико не тражи, остају ту затрпани. Шерпаси су сујеверни, тако да су они схватили то као да нешто није добро - да је планина против нас... И углавном су сви тежили да што пре оду одатле", рекао је Челиковић.

И они чије су куће издржале потрес, и даље нису смели да спавају у њима. Преселили су се у шаторе у оближњим парковима.

"Катманду је био скоро празан пре него што сам отишао. Власти их саветују да иду у села - око 400.000 људи је тог поподнева после земљотреса отишло из града - туриста скоро да више нема. Туга... Две трећине радњи и половина хотела не ради због оштећења", каже доктор.

У самом граду је, каже, пустош. Мртве кремирају на отвореном - за неколико дана спаљено је око 1.200 тела.

"Над градом се надвио дим, смог са мирисом паљевине људског тела. Пошто нема дрва, узимају остатке рушевина", присећа се Челиковић.

И неколико комплекса под заштитом Унеска - Тргови Дарбар у Катмандуу и Патану, као и будистички храмови сада су гомила шута. Војска и хиљаде волонтера чистило је затрпане улице по граду, присећа се Челиковић.

Истиче да Непалци имају живу богињу у Кумри - кућа те девојчице је нетакнута, ниједан цреп није отпао а око ње пустош.

Непал је сиромашна земља, нема индустрију, пољопривреда је слаба, а након овакве катастрофе не могу да рачунају ни на туризам, који им је доносио око милион туриста годишње. Челаковић, са тугом, каже и да је нестао осмех са лица Непалаца.

"Тај народ је био сиромашан али насмејан. Сада су утучени. Није се говорило о прекиду снадбевања храном, водом. Чесме и бандере су порушене, град је без струје", додаје лекар.

После три дана проведених у Катмандуу, авионом је отишао за Абу Даби, а одатле за Београд. Вратио се 5. маја. Од тада, каже, не може да избаци слику рушевина из главе.

"Редовно читам новине Хималајан њуз, влада не дистрибуира правилно помоћ, протестују. Ако вам је кућа порушена, дају вам шатор да спавате у парку... А долази монсун, за две, три недеље почеће монсунске кише. Пре неколико година нису имали мостове јер су им поплаве све однеле...", говори храбри Крагујевчанин.

Осећања су, каже, помешана.

"Драго ми је што сам преживео, драго ми је што сам код куће. Жао ми је што више не помажем, жао ми је јер су ти људи изгубљени и мислим да су остали без наде", рекао је Челиковић.

Истиче да, упркос свему, није одустао од Непала.

"Монт Eверест је сада 20 центиметара нижи. Ако буде здравља, трудићу се опет да одем, можда на неки други врх, у неки други део где се не бих присећао свега", каже Челиковић.

Потреси и спасилачке екипе не напуштају Непал. У уторак 12. маја ту земљу је уздрмао још један снажан земљотрес у којем је страдало најмање 65 људи, а спасавање преживелих у том потресу још траје.

У стравичном земљотресу јачине 7,8 степени Рихтера, који је Непал погодио 25. априла, погинуло је више од 8.000 људи, док је око 18.000 повређено. Према проценама УН, потрес је погодио чак осам милиона људи и изазвао велика разарања широм земље.

Спасилачке екипе које су у Непал дошле из целог света још покушавају да допреме храну, воду и лекове људима који су погођени у априлском земљотресу.