Есеји о "невидљивима"

Студент Стефан Шпаравило у свом есеју за који је награђен, у првом лицу једнине писао је како се осећају припадници геј популације. Описао је како изгледа дан измишљене особе чије је сексуално опредељење другачије од већине.

"Описао сам пролазак кроз улицу, сакривање од сумњивих погледа јер сам претпоставио да могу бити изложени нападу", каже Шпаравило.

Шпаравило наводи да је замислио свакодневне ситуације у којим могу да се нађу припадници ЛГБТ популације - сакривање у кафићима, мрачним угловима где може да се прича а да се то не чује, физичке нападе.

Новинарка Блица Зорица Лазаревић није морала да замишља. Њен отац само је једна од 800.000 особа са инвалидитетом, за које се Зорица бори да постану видљивије. Написала је много прича, а једну издвојила.

Лазаревићева каже да је писала репортажу о дечаку који живи на планини и болује од церебралне парализе и нема где да се креће.

"Како ми је рекао, најсрећнији је када му пукне чир на желуцу. Када сам ја шокирана питала зашто - одговорио је да тада много боли и да тада повраћа крв, али да онда иде у болницу и упознаје људе", додаје новинарка Блица.

Како се односимо према најрањивијима, заправо је права слика нашег друштва. Иако смо законе почели да доносимо, много тога недостаје да сви подједнако уживамо права.

Заштитник грађана Саша Јанковић истиче да се мора јасно рећи шта је елементарно право.

"Не ради се о луксузу, не ради се о жељама, већ о обавези свих да поштују такве особе. С друге стране, ресурси стоје неискоришћени, јер особе са инвалидитетом нису у могућности да на свом радном месту искажу све оно што би иначе могли да им ово друштво пружи шансу", каже омбудсман.

А да сви добију, никога не кошта ништа. За почетак, довољно је престати са окретањем главе. Сви проблеми са којима се суочавају маргинализоване групе, дотичу свакога. Нарочито када су они који су ту понижени само зато што су из било ког разлога другачији.