Апис, човек који не чини услуге

Аустријска позоришна сцена одједном открива драматуршки потенцијал Аписовог лика - са неким као што је он, лако се прави добро позориште, пишу се политички трактати за сва времена и изазивају велики ратови.

Високоинтелигентни антихероји увек су били добар материјал за уметничку обраду, па се после премијере (4. јула) може генерално рећи: Ако је морални историјски суд већ одавно осудио Аписа, уметнички тек заседа.

Најпре, какав третман ужива пуковник Димитријевић у новијој аустријској историографији, посебно у сасвим актуелним насловима који су се пригодно појављивали уочи стоте годишњице од избијања Великог рата?

Он и његова организација пружили су логистичку подршку атентаторима из "Младе Босне", пише најпознатији војни историчар Аустрије Манфрид Раухенштајнер у књизи "Први светски рат и крај Хабзбуршке монархије". Ипак, "Црна рука" се не може назвати идејним родоначелником атентата, јер је Сарајевски атентат очито имао више очева.

Раухенштајнер под лупу узима "Младу Босну" - Пре ће бити да је та организација, настала 1893. у Мостару, имала пројекат и нудила га около тражећи поузданог политичког "спонзора". "Црна рука" је организована тек 1911, три године после избијања Анексионе кризе у односима између аустроугарске царевине и српске краљевине.

"Млада Босна" је одржавала контакте са хрватским и босанско-српским исељеничким круговима у Сједињеним Америчким Државама, Француској и Швајцарској. Све те групе су се барем теоретски могле појавити као логистички носиоци младобосанске националне агенде, али, пише Раухенштајнер, на крају се веза са Аписовом "Црном руком" показала као најплодоноснија.

Раухенштајнер у свом обимном делу посвећује врло мали простор Апису и његовој организацији. Из понуђеног је јасно да је пуковник био утицајан, да је располагао извесном количином моћи, али да ли је то било довољно да би га се тадашњи српски врх плашио? Да ли се премијер Пашић бојао директног одмеравања моћи са својим шефом тајне службе?

Опет, ако премијер јесте, нису се сви у кабинету и на двору плашили Аписа. Министар полиције Стојан Протић спадао је у отворене Аписове непријатеље и сматрао га највећом опасности по парламентарно-ројалистички систем Србије. Каснији солунски процес Апису (1917) и те како доказује да је он будио страх у политичком естаблишменту, премда конкретни детаљи те везе - или одсуства везе - остају неразјашњени.

Сам Раухенштајнер спада у оне историчаре који сматрају да директне везе између Аписа и краљевске владе није било. Страх, мучнина, вртоглавица које Пашићева влада показује у она 33 дана између атентата у Сарајеву и аустроугарског напада на Србију пре долазе због нечег другог.

Влада је наиме, тврди Раухенштајнер, била у незавидној ситуацији јер је постало јасно да је буквално пред њеним очима годинама расла мрежа завереника са циљем демонтаже првог државног суседа.

Апис - човек који је српску економију окренуо на главу

Уза све то, Аустроугарска као тај "први државни сусед", кога је Аписова "Црна рука" корак по корак демонтирала преко бакуњинске платформе "Младе Босне", није у то време чак ни имао дугу каријеру као српски непријатељ. Још мање као "смртни непријатељ" у каснијој интерпретацији Косте Чавошког из осамдесетих година.

У књизи "Хитлер–Бенеш–Тито" (Аустријска академија наука, 2014), овдашњи историчар Арнолд Зупан описује драматику и дубину промена кроз коју су Аустроугарска и Србија прошле од Мајског преврата 1903. и практично преко ноћи од солидних пријатеља постале врло несолидни непријатељи.

До тог тренутка Аустроугарска је била главно тржиште за српске пољопривредне производе. Трговинска размена створила је основицу за економски развој младе краљевине, он је опет донео социјални напредак земљи која је због страховитог османског наслеђа озбиљно каснила на европском путу рационализације и индустријализације.

"Беч је (после 1881. године) постао главни инвеститор српске привреде и главни извозник индустријских продуката за Србију. Серијом међудржавних трговинских уговора Царевина и Краљевина осигурале су чврсте међусобне привредне везе. До Мајског преврата и кратко после њега, 86 одсто укупног српског извоза одлазило је за Беч", описује Зупан аустроугарско-српске привредне односе.

Било је то време - данашња јавност га на пример може осетити гледајући серију "Шешир професора Косте Вујића" - када се чинило да је Србија чврсто на европској стази. Нове друштвене елите - трговци стоком, житом, све озбиљнији слој индустријалаца, образовано грађанство - почеле су да се навикавају да уместо у рат, децу шаљу на студије у Беч, Грац, Париз и Лондон.

Оно што се после тога догодило, Зупан описује као комбинацију три фактора, а иза сваког стоји једна те иста реч: Босна.

Најпре, брзи економски напредак "купљен" је на Берлинском конгресу одустајањем од амбиција Краљевине за територијално ширење према Босни. Као последица, српска политичка елита распала се на "аустрофилски" и "русофилски" блок. Последице те поделе осећају се и данас.

Као друго, обележавање петстоте годишњице Косовске битке 1889. актуелизовало је српски осећај "љутње" према европским кнезовима који су Србију у четрнаестом веку "препустили" Османлијском царству и допустили да преко ње порасте трава - једнако тако као што је Београд на Берлинском конгресу "препустио" Србе у Босни неком другом.

Као треће, наводи Зупан, и сами Обреновићи су починили несхватљиве грешке.

Мајски преврат 1903. решио је наизглед сва три проблема: "аустрофили" су избачени у аут, мит се преселио у политику, а Обреновићи су равно с балкона послати у историју. Последица: Босна је дошла надохват руке.

Иза сваког од тих решења стајао је, у већој или мањој улози, али увек присутан, пуковник Апис - то је логички закључак који нуди новија аустријска историографија.

Апис - генијални манипулатор заузима позоришну сцену

Оно што историографија не каже, спремна је изгледа да каже уметност: Апис је, чак и као антијунак, или управо због тога, фасцинантан карактер.

Хаг као аутор драме "Два пута у пропаст", која је у петак премијерно изведена у Рајхенау рационално зна да Апис ни по једном питању не функционише као позитивна личност, али свеједно не може сакрити колико му се пуковник на неки начин допада, односно колико га интригирају све фасете Аписове сложене особе.

На питање зашто је изабрао пуковника Димитријевића за главни лик своје драме, Хаг одговара са "зато што ме занима Макијавели".

Према драматуршкој интерпретацији Хаг–Гампе, Апис је генијални и мрачни заводник људских душа, који се креће изнад временских одредница кроз сваки простор дефинисан елементима политичке моћи.

Апис Биљане Србљановић ("Мали ми је овај гроб") био је кукавички, фарсични Мефисто; Хагов Апис је професор Воланд из Булгаковљевог романа "Мајстор и Маргарита".

Како представа осликава "два пута у пропаст", један у Бечу, други у Београду, тако и обе сцене имају свог "великог манипулатора" за агенса сценске радње. У Београду је то Апис, у Бечу кнез Алфред Монтенуово, управник двора, функција коју је најлакше описати као државни министар за приватне царске послове.

Историјска је чињеница да је Монтенуово необјашњивом силином мрзео аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и то је елемент који Хаг уграђује у своју драму.

Најкраће препричано: Апис тражи некога ко ће убити Франца Фердинанда, док, с друге стране, Монтенуово и Хецендорф (шеф Генералштаба) траже некога ко ће их заувек ослободити Франца Фердинанда.

Кад Апис кроз низ дедукција схвати да га дворске клике у Бечу свесно користе да за њих обави прљав посао, његов бес нема граница. "Ако хоће да се отарасе свог престолонаследника, нека га сами убију, ја им нећу чинити услуге!", виче у очајању, и покушава да опозове атентаторе, али је за то касно: Његов "Ил Принципе", Принцип, негде на терену, више не прихвата никакве наредбе.

На крају, један детаљ који нема везу ни са службеном историографијом, ни са драмском уметношћу, већ се тиче смрти и питања стилизације вечности које она логички поставља пред преживеле.

Монтенуово је сахрањен у великом породичном маузолеју кнезова и племениташа Ботјани у Бољу, у мађарској Барањи. Пуковник Апис је сахрањен - из другог покушаја - на гробљу Зејтинлик у Солуну под бројем 5027, Н. Н.

Номен номинандум, или безимени, име тек следи.