(Не)искоришћени делови Београда

Београд је престоница у којој су помешани оријентални и западњачки стил градње, па га красе многи пролази, унутрашња дворишта, као и слободне површине између стамбених зграда које нису искоришћене у пуном капацитету, преноси Танјуг.

За разлику од Београда, Лондон је познат по својим унутрашњим двориштима а медитеранским градовима шарм дају тргови што привлачи и велики број посетилаца, па се намеће питање да ли та дворишта, пролази или делови између зграда у нашој престоници могу да постану места на којима ће се грађани опустити, уживати, дружити, деца се играти или чија су она надлежност?

На нека од ових питања одговоре је дао архитекта, професор Архитектонског факултета у Београду и доскорашњи председник Друштва архитеката Београда Иван Рашковић који сматра да ти простори или џепови представљају велики потенцијал у сваком граду, па и у нашем, међутим, приметио је да су потребни план и визија би се тај потенцијал и остварио, као и "чаролија звана новац".

Он каже да код нас удобност и интерес најчешће остају на прагу куће. "Ми баштинимо и део оријенталне традиције која је фасцинантна, али ту се не ради о сиромаштву, већ о приступу животу", рекао је Рашковић.  

"Оријентални град је између осталог и град интиме", каже он и додаје да га одликују високи, зидови интровертне куће, атријумска решења, "нема прозора према улици, нема погледа у туђу башту... то је град у којем је интима уздигнута на највиши ниво", подсетио је Рашковић и додао да тада грађане не занима оно што се дешава "напољу".

Коментаришући да ли је могуће да се грађани сами организују и себи оплемене животни простор, Рашковић сматра да је то тешко, јер смо ми друштво које се веома тешко договара.

"Ми смо друштво појединаца и индивидуаца и врло често више ценимо себе, него заједнички напор", рекао је он и додао да друге стране градска управа и држава немају могућности да пуне касу на начин који би свима одговарао.

Он сматра да би било најбоље када би градске управе расписале јавни конкурс за процес, начин и/или модел решавања тог питања у који би се укључиле институције, невладине организације, као и појединци.

У Немачкој је законом прописано да станари морају да сређују фасаде својих зграда, прилазе и дворишта, чак од државе добију кредит уколико нису у материјалној могућности.

"То је добар пример, али сваки модел тражи одређене околности да би се реализовао. Модел Немачке може да функционише у друштвима која су добростојећа, па такве државе могу прописати законе да власници уређују одређене просторе", објашњава архитекта.

О фасадама нема ко да брине  

Он је рекао и да се многа решења крију у доброј вољи грађана, без уложеног динара. "Замислите како би овај град и ова земља постали чисти без отпадака, то је не кошта ништа, само је потребно да људи престају да бацају. Али људи не престају да бацају. То може да се измени веома брзо, али се не мења, зато што је мањина спремна да сарађује", примећује Рашковић.

Међутим, намеће се питање чија је надлежност брига о свим тим просторима, па је Рашковић објаснио да је то питање власништва.

У градовима постоје јавне површине о којима се брину градске управе и парцеле за које су задужени станари одређене зграде или блока. "У случају станара - тешко се договарамо, а у случају државе - касе су празне", примећује он и додаје да је то разлог што се све споро дешава.

Архитекта и урбаниста из Урбанистичког завода Жаклина Глигоријевић сложила се са Рашковићем по питању заинтересованости односно незаинтересованости грађана да улепшају свој животни простор и истакла је да је један од важнијих аспеката тих неуређених простора и безбедност пошто се може десити да постоји рупа, да падне део фасаде и слично.

Међутим, она је објаснила да нико ко се бави урбанизмом не може да каже грађанима да су обавезни да одржавају одређене делове, јер је то однос грађана у односу на просторе у којима живе.

Глигоријевићева је додала да је више него добродошло уколико грађани сами реше да сами одржавају одређени простор и сматра да је то данас можда и једини начин да се то реши.

"Има примера по граду где су грађани уредили просторе у којима живе" рекла је она и подсетила на станаре Коњарника који одржавају простор испред своје зграде, саде цвеће, брину о њему, чиме су направили малу оазу.

Глигоријевићева је објаснила је да у прописима урбанистичког завода нема јасног правила, већ да је обавеза локалне самоуправе да уређује јавне површине. Она је навела пример Новог Београда, пошто је за одржавање простора између зграда у том делу престонице задужено Јавно зеленило.

"Урбанистичка дилема је у томе да када се раде планови треба ли згради доделити парцелу о којој ће се бринути станари или их препустити локалним самоуправама", каже она и даје пример западних друштава где власник зграде обезбеђује и одржавање, не само ходника и заједничких просторија, већ и дворишта и пролаза, тако да је све то обавеза власника станова.

Чистоћа барем није скупа 

Жаклина Глигоријевић сматра да би најбољи начин за решење тог питања било да локалне самоуправе донесу своје прописе у односу на људе који живе у одређеном месту како би се улази и све оно што је на оку јавности било уређено и пристојно.

На питање да ли би се ангажовали по питању уређења простора у којем живе грађани су у Танјуговој мини анкети најчешће одговарали: ја чистим, они опет бацају, ако хоће други и ја ћу, што бих ја радила, а они који не раде да то користе...

"О каквом уређењу говорите када, погледајте, где човек баца ђубре (кесу са ђубретом) то је канта, а не контејнер", била је љута једна суграђанка. Међутим, било је и оних који су рекли да би се укључили, али да немају времена због свакодневних обавеза, стреса, проблема који их свакодневно притискају.