Нестали без трага и правила

Нема правила када је у питању нестанак особа. Нестају тинејџери, пензионери, деца, мајке, деде. Отишли су на посао, у продавницу, школу и никада се нису вратили.

У Игманској улици у лесковачком насељу Дубочица за две године - два нестанка.

Прво је нестао старији мушкарац, а онда, ове године, 7. марта на другој страни улице последњи пут је виђена педесетогодишња Снежана Ђорђевић. Запослена, мајка, без здравствених проблема.

"Нашла сам и документа, торбу, све, новчаник, значи ништа, ништа није понела. само њена два телефона нису била ту", прича Снежанина ћерка Марија Ђорђевић. На службени је, каже, почело да звони, једном је зазвонио, највише два пута и онда се одбио позив.

"После тога ја опет покушам да позовом, била је искључена и даље. И од тада недоступна, ништа о њој, нико ништа не зна, нити је видео, ишли смо у полицију", рекла је Марија.

Старији који нестану углавном су психички болесници, дементне или суицидне особе. Не враћају се и због алкохола, прељубе или коцкарског дуга.

Ређе се дешава да је узрок нестанка убиство или самоубиство. Млади од куће одлазе због авантуризма, проблема у породици и школи, кривичних дела. Дешава се и да један од родитеља одведе дете у другу државу.

Највише нестанака пријављује се у престоници, више од два дневно. У целој Србији за последње две године нестало је око 3.000 људи. Судбина њих 400 још је непозната. Међу њима су и 43 малолетника.

"Већина малолетних лица за којима и даље МУП Србије трага су малолетне особе које су се утопиле у реци Дунав или Сави, малолетне особе које су напустиле дом за незбринуту децу из разлога вршења кривичних дела", каже шеф Одсека за потражну делатност у УКП МУП-а Горан Јакус додајући да има случајева и да су илегално прешли државну границу.

До пријављивања нестанка одраслих требало би да прођу 24 часа. Када су деца у питању, полиција реагује одмах. У томе им помаже и невладина организација "Астра."

Елена Крсмановић из те организације каже да се 90 одсто људи врати кући у року од дан или два и да стога рпестану да буду опрезни.

"Ми негде се трудимо да инсистирамо на томе да због оних 10 одсто случајева морамо да будемо посебно опрезни јер су они под већим ризиком да постану жртве насиља, да постану жртве трговине људима, и што је дуже времена прошло од њиховог нестанка то је мања шанса да се они заправо пронађу", објашњава Крсмановићева.

И док се, на пример у Америци, полицији у потрази за несталима прикључују и грађани и медији, у Србији породице често о нестанку ћуте.

Због срамоте не дају да се објаве фотографије сродника, што полицији отежава истрагу и онемогућава да формира јавну базу несталих лица.