Вршац - град ветра, вина и љубави

Вршчани су ретки становници Војводине који могу да се похвале да не живе само у равници, јер Вршачке планине једине уз Фрушку гору разбијају монотонију на подручју некадашњег Панонског мора. Први писани траг о имену Вршац датира с почетка 14. века.

Да би описали град у којем живе, Вршчани су изабрали само три речи. Написао их је њихов суграђанин још пре више од века и по - Јован Стерија Поповић у "Роману без романа".

Становници једног од најстаријих банатских градова и данас ће с поносом истаћи - Вршац, лепа варош. Ова варошица је смештена у подножју Вршачких планина са којих се спушта свеж ваздух шума и дах винограда. У себи чува традицију и одражава савременост.

"Вршац, па то је једна лепа варош како обично кажу, али заиста леп, миран град, стари град где може да се живи квалитетно, где је окружење чисто, лепо уређено. Близина брега нам је заиста значајна, за врло кратко време можемо из својих кућа или станова да одемо пешице до брега и да уживамо у шуми, лепом ваздуху", каже Тања Томић, директор контроле квалитета у "Хемофарму".

Да је град изванредан, тврди и кошаркаш Бобан Марјановић, некада играч "Хемофарма". "Има много ветрова, али град је стварно изванредан. Посебно што је постојао један изузетан кошаркашки клуб, који, нажалост, сада игра у мањој лигу", каже Марјановић.

Инструктор летења у Ваздухопловној академији Драган Демоња додаје да су Вршчани заиста гостопримљиви. "Стварно ће се потрудити максимално да госту покажу историју, пејзаж града, винограде, вина", тврди Драган.

"Поносни смо и на грађевине, катедралу из 16. века - то је католичка катедрала највећа у земљи, и на Вршачку кулу која је данас симбол града", додаје Маша Ивков, дописник РТС-а из Вршца.

Вина из вршачког виногорја

Уз кулу, симболи Вршца су и манастир Месић и грожђе. Заједничко им је то што се не зна када су и како настали. Година подизања куле се ни приближно не зна, а још мање се зна о римском утврђењу на чијим је темељима настала.

Ни о изградњи манастира Месића нема поузданих података. Три историчара претпостављају да је изграђен чак 1030. године, што би значило да је то најстарији православни манастир у Србији.

А када је реч о грожђу, зна се само да су још од Дачана и Римљана на простору Вршца постојали виногради. Постоји запис да је 1494. године за потребе двора угарског краља Ладислава II купљено буре вршачког вина. Плаћено је 10,5 златних форинти.

"То је традиција једна која траје 500 година и сви мештани овог града су на неки начин везани за грожђе и за вино. Ја сам овим послом почео да се бавим пре 35 година. Далеке 1987. године смо подигли прве неке виногрде мој покојни брат и ја. До тада нисмо имали традицију у производњи грожђа, али је некако увек у нама била жеља да подигнемо плантаже и да се бавимо производњом грожђа, касније вина", објашњава Милутин Стојшић, винар и виноградар из Гудурице.

Како је у свету све популарнији вински туризам, Вршац има и те како добре шансе да постане значајно место на мапи вина.

"Вино је један чудан магнет. Код нас долазе људи и преваљују километре да би дошли да пробају вино, да купе, да обиђу нас, друге винаре. Пожељно је да у овом крају буде што више винарија, да буде бар двадесетак добро опремљених винара, да буде једна задруга, један ресторан који ће држати та вина од произвођача на једном месту, па да људи кад дођу могу да пробају вина од једног, два, три произвођача. То све у свету постоји, није то нешто што треба да се измисли", додаје Стојшић.

Мудрији произвођачи већ су преписали рецепт за успех у послу, а исто би требало да учине и остали, уколико заиста желе да им, осим истине, вино донесе и зараду.

"Много тога се променило у последњих 10-15 година. Променио се и начин на који се пије вино. Идем по селу и видим, до пре 10 година се није тако пило вино, биле су оне чаше кафанске оне мале, пунило се до горе, то се пило 'на глок, глок'. Сада више није тако, сада где год одете људи сипају вино по мало, па га окрећу, па миришу, то су већ велике промене", каже познати вршачки винар.

Када се потенцијал у вину и грожђу буде више користио, може се очекивати да се и туристи дуже задрже у Вршцу него што је то сада случај. Поготово ако се зна да је овај град на само 14 километара од Румуније.

"Вршац је пре свега добро позициониран, ми се налазимо на неких 80 километара од Београда исто тако од Темишвара, два велика града су на неких сат до сат и 15 минута вожње, тако да Вршац са својим капацитетима, са инфраструктуром која је очувана, понудом коју има јако интересантан за неке дневне излете. Близина Румуније нам и сада иде на руку и све је већи број посетилаца који долазе из Румуније", каже Марија Кулић, члан Општинског већа задужен за туризам.

За сада у Вршац највише долазе ученици на екскурзије, а нису ретки ни они који ту свраћају послом, па је пословни туризам прилично заступљен у граду. Међутим, већи скупови који трају дуже, не могу да се организују, јер у граду нема довољно смештајних капацитета у истој категорији. Зато се ни конгресна сала нпр. у хали "Миленијум" не користи колико би могла. Осим вина и културно-историјских знаменитости, Вршац има и других потенцијала који би могли да буду занимљиви туристима.

"Неки наш циљ за будућност треба да буде да тог туристу који већ дође у Вршац задржимо мало дуже, за то је посебно интересантне потенцијале које имамо у области бањског туризма, термоминералне воде којима располажемо а које су тренутно потпуно неискоришћене", додаје Кулићева.

Ученици Ваздухопловне академије, амбасадори града

Ако туристички потенцијали још нису довољно искоришћени, то што у граду постоји школа за обуку пилота свакако је предност Вршца.

У протеклих 60 година, колико постоји Ваздухопловна академија у Вршцу, овде је обучено више од 2.000 пилота, који лете за авио-компаније широм света. Осим ученика из Србије, овде се школују и странци. Поред међународно признатих сертификата које добијају по завршетку обуке, страни полазници овде могу да науче и много о историји и култури Вршца, о чему радо причају пријатељима када се из Србије врате у земље из којих долазе.

"Добар део наших кандидата који дође овде на школовање смештен је самом у граду, хотел им се налази у граду и све остало време проводе у граду. Вршчани као Вршчани већ су навикли на наше кандидате, на људе који долазе са свих страна код нас и они су добронамерни и увек су спремни да помогну", тврди Драган Демоња, инструктор летења.

Полазница школе са Малте Шарлот Грек каже да је за четири и по месеца, колико је у Вршцу, схватила да су људи веома фини, а окружење пријатно. "У томе стално проналазим разлог више да се вратим када одем кући. Желим да упознам град и културу. Могла бих овде да живим. Има много места која ми се свиђају, храна је одлична, а учим и српски, као други језик", каже Шарлот.

"Вршац је мали град, веома миран, људи чине да се овде осећаш добродошлим. Није баш лако са језиком, покушавамо да комуницирамо и на неки начин то је забавно, људи се заиста труде да нам помогну. Овде се заиста осећам као код куће", додаје Флојен Барнел, полазник школе летења из Француске.

У школи кажу да је сваки њихов ђак, у ствари амбасадор и школе и Вршца.

"Знам много пилота који су се овде обучавали и који су веома успешни, зато сам и изабрала да дођем овде. Преко интернета сам сазнала много о школи и граду. Сва моја очекивања, која су заиста била велика, сада су испуњена. Па, и више од тога", објашњава Шарлот.

"Пре него што сам дошао у Вршац, нисам знао много о граду. Знао сам доста о Србији и Београду, јер је моја девојка из Београда. Она ми је причала о ваздухопловној академији, док сам студирао на Флориди и одлучио сам да дођем овде. Имам пријатеља из Канаде, причао сам му о школи, о Вршцу као граду и доста сам му помогао да одлучи да у априлу дође овде", додаје Флојен.

Развијена фармацеутска индустрија

Оно што још у Вршцу заиста добро ради јесте фармацеутска индустрија. А њен успех некако сви везују за некадашњег директора Миодрага Бабића.

"Много људи ради у Вршцу у 'Хемофарму', много људи из околине Вршца такође, много је породица везано за активности 'Хемофарма', ми Вршчани некад кажемо да половина Вршца ради у 'Хемофарму', а друга половина живи од 'Хемофарма'", објашњава Тања Томић.

"Данас у Вршцу послује чак пет фармацеутских фабрика, углавном италијанских и немачких, а у плану је да их у скорије време буде чак седам", објашњава Маша Ивков, дописник РТС-а из Вршца.

И управо због тих фабрика многи грађани широм Србије завиде Вршчанима на њиховим примањима. Ипак, ако се погледају сви економски показатељи, чини се да баш и нема разлога за завист.

"Према последњим статистикама на списку Националне службе за запошљавање у Вршцу има негде око 7.000 незапослених. Што се тиче просека плате морам да кажем да је прилично висока. Према последњој статистици - негде око 50 хиљада динара. Међутим, морам да кажем да су то углавном ове иностране компаније које ваде просек. У Вршцу се живи као и у свим осталим градовима ове величине. Скромно још увек", додаје дописник РТС-а.

То је разлог више да се помогне и подстакне отварање нових приватних винарија.

"Од овога у сваком случају може да се живи. Мислим да је то и будућност. Јер овде је прво постојало грожђе, па вино, па после много, много година је дошао 'Хемофарм'. Овде су живели Немци, производња је била везана за производњу грожђа, за производњу вина, то је била традиција. Све богате куће што видите и велелепне куће по Вршцу изградили су произвођачи грожђа и вина", каже винар Милутин Стојшић.

Осим што запошљава знатан број Вршчана, "Хемофарм" се показао и као друштвено одговорно предузеће.

"Ја сам заиста срећна што је у Вршцу пример таквог неког односа према окружењу. Што је 'Хемофарм' и кроз оснивање фондације која, ево, већ 20 година функционише у Вршцу и разне своје друге активности допринео унапређењу квалитета живота у Вршцу, изградњом хале 'Миленијум' где млади могу да одлазе и да се баве спортом, где људи долазе гледају утакмице, концерте, затим изградњом стаза", објашњава Тања Томић.

Горостас из Бољевца у војвођанској вароши

У хали "Миленијум" некада је тренирао прилично успешан Кошаркашки клуб "Хемофарм".

"Кошаркашку каријеру сам почео у мом родном Бољевцу, али ту сам (у Вршцу) наставио и ту су ми се десиле 'прве ствари'. Прво закуцавање, прве љубави, прва школа, прва јединица, мислим у Вршцу генерално, прва јединица реално, зато што до тада нисам добијао јединице", присећа се Бобан Марјановић.

С висином од преко 220 центиметара, тешко да ико може да остане непримећен у варошици, па макар она имала и планину. "Било је доста високих људи, али мислим да сам ја један од највиших", додаје Марјановић.

То што је међу њима био један од највиших људи у земљи, чини се Вршчанима уопште није сметало.

"Увек су према мени били супер, понашали се према мени као да сам Вршчанин, а не као да сам из неког другог места", додаје познати кошаркаш.

За осам година колико је провео у Вршцу, Бобан је стекао много пријатеља.

"Малтене имам више пријатеља тамо него у мом родном граду и ствано све поштујем и сви су ме поштовали, једно прелепо искуство које сам тамо доживео", каже Марјановић.

Висина није била препрека ни за праву љубав. "У односу на мене нико није висок, сви морају да буду мали, тако је и моја садашња жена нормалне висине. Што кажу - супротности се привлаче. Велики човек, мала жена", кроз смех објашњава овај спортиста.

Без обзира на време проведено у Вршцу, Марјановић није дозволио да га тамошње вино опије. "Пошто алкохол не пијем, вино сам пробао, али га нисам пио. Колико се ја разумем у вино, лепо је", каже кошаркашки центар.

Бобан Марјановић сада игра за "Црвену звезду", али му је, каже, жао што "Хемофарм" не постоји. Клуб се сада зове Вршац, а играчи не могу да се похвале значајнијим резултатима. Осим кошаркаша и кошаркашица, на терен у хали "Миленијум" свакодневно излазе и други спортисти.

"Тренутно у центру 'Миленијум' тренира 25 клубова - кошаркаши, одбојкаши, рукометаши, фудбалери, борилачки спортови, стони тенис, како у великој сали тако и у сали за стони тенис и борилачке спортове", каже Ивана Марков Чикић, менаџер за односе с јавношћу центра "Миленијум".

Ипак, овај центар се више везује за организацију великих међународних спортских догађаја, као што су европско првенство у кошарци и рукомету.

"Те 2012. године центар 'Миленијум' је проглашен за најбољег домаћина у односу на остала четири града који су били домаћини Европског првенства у рукомету, ЕХФ нам је доставио информацију да ће центар 'Миленијум' бити дворана за узор за поставку малих дворана за сва остала такмичења у рукомету по групама", додаје Марков Чикић.

Као и већина дворана, и ова се суочава са високим трошковима одржавања, пре свега грејања, хлађења, расвете, због чега у овој институцији интензивно покушавају да реше те проблеме.

"Да се нађу конкурси у европским фондовима где би могао да се реализује пројекат енергетске ефикасности или пројекат преграђивања терена како би више клубова могло истовремено овде да тренира. То је најбољи начин како би могло да се поправи функционисање центра 'Миленијум' јер су трошкови одржавања веома високи", додаје Марков Чикић.

Вршац: Град музеја

Осим за спортска, центар "Миленијум" је значајан и за културна дешавања. Овде се играју позоришне представе, пуштају премијере филмова, одржавају концерти. А Вршац има чиме да се похвали када је реч о култури.

"Ово је град Јована Стерије Поповића, Паје Јовановића, Султаније Цијук, Боре Костића, Васка Попе, заиста најугледнијих људи из сфере културе. Морам да кажем и то да претендује да постане и град музеја, јер у месту где живи свега 35 хиљада становника имамо чак шест музеја", каже Маша Ивков.

Како је управо њихов суграђанин давно написао "Кир Јању", занимало нас је да ли су Вршчани тврдице.

"Вероватно да и у Вршцу има примера таквих људи као што има свуда, а можда је то некако и последица окружења у којем су дела настала и уопште нека историја самог Вршца који је некада био део Аустроугарске монархије. Можда је тај начин живота, однос према новцу, утицао на то да Стерија можда мало пренаглашено опише такав однос према новцу у 'Тврдици', то јест 'Кир Јањи'", каже Тања Томић.

"Не, никако нисмо циције, можете слободно да дођете, бићете овде добродошли, послужени и задовољни", тврди Маша Ивков, дописник РТС-а из Вршца.

Да ли ћете у Вршцу наићи на тврдицу или не - није извесно. Али, сигурно је да ћете у том граду осетити шта заиста значи ветар. Кошава у Вршцу годишње дува више од 200 дана, често са ударима јачим од 130 километара на сат. То може да буде добар изговор да се сакријете у неку винарију. А како се вино увек пије у друштву, не чуди што Вршчани за своје место кажу да је град ветра, вина и љубави.