Забрђе – Кречњачко предворје Висока

Планина такорећи почиње још од самог Цариброда, брдом Козарица које је висином од 800 метара представља благи увод у праву Стару планину.

Иза себе остављамо некадашњи Транслитус, на древној Виа милитарис (Via militaris) и узимамо усмерење Виа бесике ( Via besica) или Виа металике ( Via metalica), пута који Прокопије помиње као касноантичку творевину и везу са ондашњом и данашњом Монтаном, врло значајном рударским средиштем још од преантичких времена.  

Остављамо град са 40 кафана, како га описује Нушић, у „Писмима једног каплара" из српско-бугарског рата 1885. године, остављамо и "Паметник" на Нешковом вису, који подсећа на ту сулуду авантуру грофа од Такова. Остављамо варош о којој речи похвале остављају Џон Рид, Алеко Константинов, Иван Вазов, Агата Кристи и многи путешественици и писци, а у садашњости остављамо врло посустало место, са мање од 10 000 становника и некадашњу трасу пута Виа милитарис закрчену камионима, на путу ка Софији и Истанбулу или Нишу и Београду.

Са превоја Госен се већ виде обриси Сребрне главе и Кома, старопланинских врхова у чијем подножју је планина Видлич и наше највеће крашко поље Забрђе.

Дугачко петнаестак и широко пет километара Забрђе, Смиловско или Одоровачко поље, у записима Каница из половине 19. века, имало је педесетак села. Биће да је Каниц лоше проценио или уопште није имао теренске опсервације, јер и са наше и са бугарске стране поље данас нема више од петнаест села. Највеће и централно је Смиловци.

Ту у двестотинак домова, како локално становништво каже, живи 150 душа.

Судећи по архитектонском устројству села, организованом око две наспрамне и две хоризонталне централне улице, село је прављено са амбицијама да буде паланка. Уосталом, до почетка 20. века, као пијачно место, можда је то и било. Тада је имало хиљаду становника, десетак дућана, исто толико кафана, поткиваче, грнчаре, ћурчије, абаџије, мандре (радионице сира) и, наравно, полицијску станицу....праву малу чаршију, од које данас раде тек две продавнице и две кафане.

Једна је „етно", у складу са надирућим трендом еврорегиона и парка природе „Западна Стара планина", али је „ишчашена" на локалан начин.

Кафана ради по систему „цркве". Никад се не закључава и свако плаћа колико може и ако може. Њен власник, Петар Беков Перча, мотив за овако флексибилан ценовник налази у себи.

"У животу сам се највише мучио за паре и пијење, па ако сам ја морао, што и други да се муче"- каже он.

Од њега чујемо и причу о згради преко пута кафане. Она је била метох оближњег манастира Св. Кирик и Јулита. Ту су из СССР-а одбегле бесарабијске калуђерице, двадесетих година прошлог века ткале најфиније ланено платно и хеклале чудно лепу чипку, која је лако налазила пут до београдских, софијских или чак пештанских дама .

Али пут ка истинској Старој планини најпре нас води, поред два вештачка не баш узорно сређена језера и даље према Видличу, планини где за „сваку болку има травка", планини са пољима јагода, самораслом лавандом, моћним утврђењима Чербез и Виа вода, манастириштима и градиштима, безбројним округлим основама каракачанских полуукопаних земуница и погледом који према југоистоку и југозападу домашује и наслућује Софију и Ниш, а на североистоку и северозападу Монтану, Чипровце, Пирот, Књажевац, Берковицу и Белоградчик.

Видлич је данас потпуно пуст, без пастира, некадашњих стада оваца, коза, коња и говеда, без појата и бачишта.

Толико пуст да је од њега запустелији једино наш део Старе планине, чији је Видлич тектонски, културолошки, историјски и амбијентално нераскидиви део и уводи нас у нову причу која се зове Висок.