Последњи меморијалиста Европе

Познати бечки архитект и универзитетски професор Фридрих Ахлајтнер три године је радио на својеврсном архитектонском путопису кроз меморијалне комплексе - 18 на броју - свог пријатеља Богдана Богдановића, разбацане кроз просторе читаве бивше Југославије. Резултати су управо представљени у књизи „Цвет за мртве", објављеној у два паралелна издања, на немачком и енглеском језику.

Тешко је једноставно описати камену нит коју је Ахлајтнер пратио у покушају да се приближи метафизичком и естетском језгру Богдановићевих некропола, маузолеја, споменика и меморијалних комплекса.

Да ли се ти објекти могу разумети из идеолошке поставке „братства и јединства", као комунистичке бајке која је Југославију неко време држала на окупу?

Делимично да, сматра аутор. Богданова кућа је била Србија, али простори, пејзажи и хоризонти у које је интегрисао своју архитектуру припадали су наднационалној Југославији партизанских корена.

Да ли то значи да су Богданове некрополе испадале из партизанских шињела истовремено побијене и победничке генерације?

Делимично да, каже Ахлајтнер. Али градити „партизанске споменике" био је тада вероватно једини начин на који је Богдановић уопште долазио до прилике да оствари веће меморијалне пројекте у друштву које је стајало у константном дијалогу са соц-реализмом. У његовим „партизанским" некрополама нема напротив ни једног партизана, оне директно црпе снагу из архаичног, прехришћанског, претхисторијског елемента, стоје као недешифрована порука из свемира.

На пример, када је лично дао зелено светло за идејно решење споменика у Јасеновцу, Тито је имао нејасан осећај да се инспирација младог архитекте напаја из пуно старијих извора него што је комунистичко-партизански етос, али, било је касно, и он је подлегао шарму тада младог београдског сурреалисте...

Орнамент (ни)је злочин

Да ли то значи да је Богдановић чак и у младости био човек прошлости, камени стећак у времену које је било инфицирано вирусом веселог напретка?

На неки начин да, сматра Ахлајтнер, признајући да га је Богданова опседнутост архаичним симболима и суреалном орнаментиком „на тренутке иритирала". Али, каже, онда је посетио партизанску некрополу у Мостару, остао без даха пред креативном снагом тог монумента и прихватио Богданову естетику дислоцираности из европске Модерне.

Укратко, неимар Богдан Богдановић није живео у истом времену у коме је градио. Његови споменици не причају о старим биткама, нису места патетичног судара прошлости и будућности из простог разлога што ни прошлост ни будућност не постоје - постоје само градови живих и градови мртвих.

Ако се та два урбанитета икада налазе у дијалогу, онда сигурно на некој локацији Богдановићевих капија, кенотафа, стећака, колонада, храмова и патуљастих камених монструма ураслих у пејзаже у којима се обавља размена.

Кад бечанин Ахлајтнер говори о томе како је због Богдана „заволео орнамент", онда та изјава има сасвим конкретно историјско и културно значење. Читав идејни концепт минимализма, који стоји као архитектонски епитаф двадесетог века, рођен је 1908 године када је у Бечу објављен есеј „Орнамент и злочин" архитекте Адолфа Лоса.

Тај, по обиму скромни текст који варира тезу да је „орнамент злочин" увео је Европу у епоху Баухауса, једноставности, идентичности и функционализма. Када, према томе, један уважени бечки архитект спомене Богдановићеве „ирационалне орнаменте", то значи да се читава једна епоха спрема да изрекне суд о бившем градоначелнику Београда.

Иако је у датом случају непозиво почињен кримен орнамента, коначни суд о Богдановићевој уметничкој заоставштини је, гледано из Европе, позитиван.

„Он је био последњи меморијалиста Европе, та је врста изумрла", рекао је Богдановићев колега и пријатељ, аустријски архитект српско-словеначког порекла Борис Подрека на промоцији Ахлајтнерове књиге у Центру за Архитектуру.

Београд строжи од Беча?

Како се види, Беч је, иако идејни центар анти-орнаменталне минималистичке револуције, пао на лични и градитељски шарм Србина Богдана Богдновића - али какав би суд данас о њему изрекао Београд, или Србија, када би имала један глас?

Односно, да ли се Београд уморио од тога да не воли свог некадашњег градоначелника?

Конкретно, када се све стави на папир, сабере и одузме, остају две ствари које му се кроз штампу, кроз изјаве у јавности стављају на душу: да је веровао у државотворну виталност јединственен Босне и Херцеговине и да је наводно заговарао бомбардовање Београда.

Орнамент му Београд опрашта.

Што се прве замерке тиче, оне с Босном, може се рећи да нико није савршен, па ни Богдан Богдановић.

Кад говоримо о другој, Богдановићева изјава је била - ако Милошевић настави с таквом политиком, Србија ће бити бомбардована или конкретније, како нема смисла „бомбардовати Србију, ако се Милошевића остави на власти".

То се може разумети на више начина, али основно је да је расплет ситуације дао Богдановићу за право: Нато је побио пар хиљада људи и онда оставио Србе у избомбардованој земљи насамо са рањеним лавом из Пожаревца; најгора могућа варијанта.

Сусрет у Кући базилиска

Богданова удовица Ксенија Анастасијевић Богдановић живи данас у најстаријој згради у најстаријем делу Беча, такозваној „Басилискенхаус" из 13. века. Кућа је под заштитом државе, али је привремена „управа" поверена Фридриху Ахлајтнеру, који такође са породицом станује у истој згради.

По легенди, у подруму те куће је некада живело мистично змијолико биће базилиск, терор свих шегрта и мајстора који су у том тада сиротињском кварту држали занатске радње.

Данас је Кућа базилиска реновирани архитектонски драгуљ средњовековног Беча, објект у ексклузивној градској четврти са начичканим ликовним галеријама, литерарним салонима и трговинама скупих сувенира.

У малом дворишном стану, који су јој Ахлајтнерови ставили на располагање након Богданове смрти, живи Ксенија Богдановић, доктор лондонског универзитета, специјалиста старе енглеске књижевности, филолог са прекинутом универзитетском каријером, жена која је одлучила остати мала, да би њен муж постао велики.

Ксенија је данас тихи управитељ Богдановог уметничког наслеђа. То је чак и технички компликована улога, будући да је Богдан мрзео компјутере, интернетске аутопутеве и електронске архиве, што аутоматски значи и да је Ксенија имала обавезу електронске апстиненције.

У породици Анастасијевић-Богдановић владао је орнамент.

Топос: великан или „издајица"

Након што је овде у кратким потезима скицирано значење Богдана Богдановића за Европу, Ксенију и Тита, враћамо се теми његовог значења за Србију.

Конкретно питању, да ли је он значајан уметник или заробљеник историјског топоса „издајника", тако омиљене методе српског друштва за подрезивање свега што штрчи? Да ли је један архитекта архаичне уметничке инспирације крив што је пре других препознао рађање једног модерног деструктивног политичара, чија ће политика довести Србију на руб пропасти? Зашто је Титу дао све попусте, а Милошевићу ниједан? Зашто је био Србин под Титом, а Југословен под Милошевићем? Библијским речником, могу ли Срби волети Богдановићеву „издају", чак иако не воле Богдана као „издајицу"?

Проблем уствари и није тако компликован - довољно је да српска јавност прихвати међународне успехе Срба (који нису Новак Ђоковић!) као националне успехе, при чему чак не мора ни да их воли, нити да их исељава из топоса „издајници". Довољно је да њихова лична слава постане и слава Србије.

Локална прича о Богдану Богдановићу своди се на причу о талентованом уметнику из образоване београдске породице који је до те мере завео полуобразованог комунистичког диктатора Јосипа Броза, да двадесет и пет година нико други у Југославији није дошао у позицију да гради велике споменичке комплексе осим њега, да осим тога те објекте усидри у естетици мистичних ванвременских, чак ванземаљских култура и још их к томе прода као партизанско-комунистичке.

Колико је Србији вредна чињеница да је последњи меморијалиста Европе био њен?