Жртве у страху, насилници без казне

Од почетка године, 54 особе су убијене у породичним свађама, а међу њима су 34 жене, што је више него у целој прошлој години. Подаци су упозоравајући, јер упркос законима, мерама превенције и заштите, насиље у породици се не смањује, а насилници често пролазе некажњено.

Неке од жена које су годинама трпеле насиље, уточиште су пронашле у Сигурној кући. То што су морале да напусте дом, заједно са својом децом, док је насилник остао да живи у породичној кући, доживљавају као додатну казну.

Једна од жртава породичног насиља каже да је била принуђена да остави свој посао, да са децом напусти живот који су некада живели. "Мислим да то није у реду, а они настављају да живе као да се ништа није десило", каже она.

Друга штићеница Сигурне куће каже да јој је социјална радница рекла да одмах иде у саветовалиште. "Рекла ми је да то не трпим, да то није добро за децу пошто се деца плаше оца и не желе да га виде", каже она и додаје да јој је саветовано да престане да ради пошто ју је тражио.

Многе жене одустају и од помисли да напусте насилника јер, после вишегодишњег злостављања, губе самопоуздање и веру у помоћ институција система. Мада и кривични и породични закон јасно предвиђају мере заштите жртве, пракса показује да казна споро стиже насилнике.

Психолог Мирјана Маричић каже да је највећи проблем доживљај жртава породичног насиља кад се насиље процесуира.

"Њихов доживљај појачава њихово депресивно стање. Цело процесуирање дуго траје, оне дуго ишчекују да се то разреши у судском поступку. а за то време тај насилник је на слободи и даље врши насиље у некој другој форми", објашњава Маричићева.

У неким ситуацијама, кажу упућени, било би боље да се уместо у кривичном, случај решава у скраћеном поступку, по Закону о јавном реду и миру. Тада се, верују, не би дешавало да жртва, због дуготрајних судских процеса, промени исказ или одустане од тужбе, а насилник остане некажњен.

Бојана Пијановић из полицијске станице Палилула каже да се не би писала кривична пријава ако би се на почетку знало да ће исход поступка бити или његова обустава или одбацивање кривичне пријаве, да ли услед недостатка доказа или зато што је оштећена одустала због протока времена.

Проблем је и неусаглашеност протокола институција, па се дешава да информације којима располажу појединачно, нису доступне свима у ланцу.

Зато не чуди што се, тек када се догоди убиство, открије, на пример, да је насилник био психијатријски болесник.

Координаторка Сигурне куће Весна Станојевић каже да је потребно да се зна шта уради полицајац кад му се обрати жртва насиља, као и да се зна чија је даља надлежност, да ли прекршајних или редовних судова.

"У многим ситуацијама кад не знају шта ће са женом, центри за социјални рад је шаљу у Сигурну кућу", каже Станојевићева.

На крају, када насилник и буде кажњен, ипак нема гаранције да се насиље неће поновити. Са насилницима нико не ради на промени свести и насилног понашања. Сама казна, потврђује пракса, то неће променити, па се зато, веома често, насиље понови.