Годишњица Боја на Мишару

Полагањем венаца на споменик Карађорђу и мишарским јунацима је у том селу код Шапца, обележена 207. годишњица Боја на Мишару.

Венце на споменик палим борцима у најзначајнијој бици и победи у Првом српском устанку положили су представници Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Војске Србије, локалне самоуправе и задужбинских друштава.

Државни секретар Негован Станковић нагласио је током церемоније да је Влада максимално посвећена очувању сећања на важне историјске датуме и да издваја значајна средства за њихово обележавање.

"Пре свега на обележавање годишњица битака и догађаја, за шта се издваја 70 милиона динара. Даје се 60 милиона за рад удружења која негују традиције и чувају сећања на те датуме и 15,5 милијарди динара се издваја годишње за остварење права из области борачке заштите", навео је Станковић.

Бој на Мишару одиграо се 13. августа 1806. године и био је прва велика победа српских устаника над регуларним оружаним снагама Отоманског царства.

Устаници, предвођени Ђорђем Петровићем и истакнутим првацима попут Јакова Ненадовића, Милана Обреновића, Симе Марковића и попа Луке Лазаревића, након те победе учврстили су положај у ослобођеној Србији и угрозили статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

Претпоставља се да је српска војска у тој борби имала око 6.000 пешадинаца и око 2.000 коњаника, као и пет топова који су били распоређени у шанцу који је изграђен између Саве и Јеленачке шуме.

На турској страни, коју су предводили босански везир Сулејман-паша Скопљак, Синан-паша Сијерић, Али-паша Видајић, Мехмед-бег Куленовић и остале истакнуте босанске војсковође, било је око 40.000 војника, коњаника и артиљерије.

Након неколико неуспешних фронталних јуриша на српске положаје Турци су изгубили иницијативу и застали са нападима.

Карађорђе је то искористио и послао српску коњицу, подељену у две групе под вођством попа Луке Лазаревића и Лазара Мутапа, да истовремено нападну Турке испред шанца с леђа и противничку артиљерију и везиров штаб.

Изненађење је било потпуно због чега је Карађорђе одлучио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Целодневна битка је била завршена у предвечерје великом српском победом, а аустријски посматрачи са друге стране Саве проценили су да су Турци изгубили између 1.200 и 3.000 људи. Погинули су Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника, његова два сина и многи други, а Срби су запленили већу количину оружја, муниције, коња, волова и одела.

Тешке губитке Турци су претрпели и приликом повлачења у Босну, јер су их у шуми Китог напали Стојан Чупић и Милош Поцерац који су, у више узаштопних борби, убили око 2.000 Турака. 

Велика победа на Мишару као резултат имала је одлуку Порте да почне преговоре са устаницима о миру, уз посредовање Аустрије и Русије.

Понуђен је и ферман којим је Србима дата амнестија за три године устанка а изражена је и спремност да им се одобри аутономија, уколико се обавежу на верност централним турским властима и плаћају годишњи данак.