Одлука која спасава животе

У првој половини године урађене су четири кадаверичне трансплантације бубрега у нишком Клиничком центру. То је, кажу стручњаци, успех, али не и добар показатељ да се свест мења. .

За разлику од нас, поједине земље у региону имају завидне резултате у трансплантацији. Отуда се о онима који дају сагласност за донирање органа најближих и даље често говори.

О Ани Митровић из Нишке бање и одлуци њене породице да очеве органе донира, на југу Србије се доста говори. Њена одлука је задивила многе, јер мало је оних који се у најтежем тренутку за породицу, одлучују на такав корак.

Ана каже да је у том моменту та одлука била огромна утеха јер јој је њен отац тиме продужио или олакшао живот неком другом.

Листе оних који на југу Србије чекају орган су најдуже за бубреге и јетру. Због недостатка органа родитељи или браћа и сестре својим најближима помажу дајући им бубрег, па је отуда у Нишу на пример, више од 90 одсто трансплантираних орган добило са живих сродника.

"У сродничким трансплантацијама низ предности, медицинских, етичких, социолошких, али нажалост она није могућа у великом броју процената. Тај проценат се креће између 30 и 40 посто. Управо због тога све већи је број пацијената којима недостаје орган", каже Мирослав Стојановић, координатор тима за трансплантацију органа у Нишу.

Члан Тима за трансплантацију "Клиничког центра Ниш" Мирослава Живковић каже да је премиса да свако може бити онај који дарује живот, а свако може бити тај коме је тај дар потребан.

И о завештању органа још увек постоје предрасуде. Нишлијка Ивана Мирчић, мајка двоје деце, каже да се није двоумила пре но што је потписала донор картицу.

"Прво питање, а зашто си ти то урадила, који разлог имаш, једини разлог је само хуманост, жеља да помогнем некоме, ништа сем тога", каже Мирчићева.

Промовишући донорство, Ивана је разговарала са многима, а 60-оро њих одлучило је да хуманост победи и да за живота постану потенцијални донори.