Лектира између обавезе и досаде

Циљ лектире је да децу од школског узраста упозна са квалитетном литературом и да развије љубав деце према језику и читању. Међутим, једна од тврдњи које се најчешће могу чути је да "Деца не читају".

Да ли је време у коме живимо другачије или су у питању грешке образовног система и небрига о будућим читаоцима, али је чињеница да деца негодују када се помене лектира.

Ђаци кажу да им је лектира досадна и да би требало да обухвата мање књига. Неки, и поред тога, кажу да воле да је читају. Други тврде да главни проблем недостатак времена да се све то прочита.

Гимназијалци кажу да им је превише школских обавеза, да су им досадне књиге са ратним темама и да не читају савремене домаће писце. Истичу да не треба присиљавати децу да читају оно што не желе. Сматрају да је програм лектире застарео и не одговара њиховом годишту и интересовањима.

И професори се слажу да су неки текстови преобимни и да неки нису у складу са узрастом ђака.

"Проблем је у језику који је њима поприлично далек и просто читају са неразумевањем, што је потпуно супротно од онога што желимо да добијемо, а то је читање са разумевањем", каже Драгана Јаковљевић професорка разредне наставе у ОШ "Ослободиоци Београда".

Професор српског језика и књижевности из исте школе Петроније Поњевић истиче да у процесима реформи и доношења нових стандарда има лутања и посртања, нуђења старих садржаја па и превазиђених личности из књижевног света које су незанимљиве.

Код старијих ученика се догађа да тврде да су прочитали лектиру иако то нису урадили.

"Педесет одсто ученика прочита предвиђену лектиру, док друга половина не чита и користи интернет или нека скраћена издања која су данас врло доступна", наводи Јасмина Радосављевић, професорка српског језика и књижевности у гимназији "Свети Сава".

Авантура, хумор, мистерије и фантастика су оно што ђаци траже у књигама, а то је оно што је заједничко и основцима и средњошколцима.

Школарци наводе да би желели да, као обавезну лектиру, читају "Харија Потера", "Мистерију Гинкове улице", "Књигу за Марка", "Господара прстенова" или "Децу Лампе: Краљевство кобре из Катмандуа". Кажу да би волели и неко дело Артура Конана Дојла, или Артура Кларка, као и Агате Кристи, Џејн Остин, Хенрика Сјенкевича или Томаса Мана.

Поставља се питање како састављати школску лектиру да би била читана. Доцент доктор Зорана Опачић, са Учитељског факултета у Београду, каже да, када је литератури реч, постоји оно што је "тврдо језгро", односно оно што свако дете мора да прочита.

"Можда треба преиспитати узраст у коме се детету нуди одређени читалачки текст и повећати проценат онога што се тиче слободног избора онога што деца данас читају. Прикључити више савремених дела и савремених текстова који кореспондирају са оним што јесте савремени дух данашњег детета", сматра Опачић.

И од наставника много зависи на који ће начин деци представити неко књижевно дело. Ипак, за праћење и преиспитивање обавезног програма надлежан је Завод за унапређивање образовања и васпитања.