Прво српско "хало"

Шта ће ми телефон кад имам коњанике, они могу да пренесу било коју поруку по граду за три минута рекао је министар војни Теша Николић 1883. године одговарајући инжењеру Панти Михајловићу, када је покушао да га убеди да уведе телефон. Када је сутрадан министра на столу сачекало то "чудо невиђено", био је одушевљен. Први разговор у Србији обављен је између њега и једног капетана.

Један телефон био је у згради која се некад налазила на раскрсници Кнеза Милоша и Булевара Краља Александра,  други 300 метара ниже, а између размотана жица по улици. Садржај првог разговора није познат, па не знамо да ли је прва изговорена реч била "хало" или, "говори министар војни, да ли се чујемо"?

Не зна се ни у какав апарат је министар изговорио прве речи. Можда баш у неки попут најстаријег телефона који се чува у Музеју ПТТ-а.

"Истовремено је служио и као слушалица и као микрофон, на горњем делу постојао је писак од каучука и звиждуком се давао знак да жели да се успостави веза. Писак је затим био скидан и стављао се на уво као слушалица. Значи кад сте хтели да говорите онда сте говорили у круг, а кад сте хтели да слушате, онда сте стављали на уво", објашњава кустос музеја Љиљана Ђорђевић.

Први следећи важан разговор био је између Београда и Ниша, неколико година касније. Учесници су били краљ и председник Владе.

"Краљ Милан у Нишу, председник Владе Милутин Гарашанин у Београду. И сад пазите, колико дуго градимо путеве, инфраструктурне објекте, краљ даје наређење да се за 48 сати успостави телефонска веза. И заиста су успели да успоставе телефонску везу путем телеграфских и осталих каблова", наглашава генерални директор ПТТ Србија Милан Кркобабић.

За прве телефонске разговоре и прихватање ове "чудне справе" постоје различите анегдоте, као што је она о разговору краља и Гарашанина.

"Милан га је стално опомињао да говори гласније, а овај је на крају рекао - Ваше величанство ја говорим толико гласно да кад бих се попео на врх Саборне цркве ви бисте ме сигурно чули у Нишу", препричава кроз смех професор Електротехничког факултета Ђорђе Пауновић.

Осим ових шаљивих прича, телефони и телефонске централе служили су и за озбиљне државничке послове, да се у свет пошаљу важне поруке.

"Овде је кућна индукторска телефонска централа са које је 1914. године у свет отишла вест да је принц Фердинанд убијен у Сарајеву", каже кустос Љиљана Ђорђевић.

Крајем 19. века у Београду је постављена прва телефонска централа. Први претплатници били су најбогатији Београђани. Ипак, у почетку је било неповерења, а и сујеверја.

"Ни те прве телефонске везе, ни ова веза преко телефонске централе, нису баш биле тако популарне у првом тренутку. Тек у релативно дугом року успели су да прикупе све те претплатнике, прво су прикупили један, па два, па три, па 12, па је онда био застој зато што нико није хтео број", објашњава професор Пауновић.

Симболична додела бројева

И у оно време симболични број 13 нико није хтео као телофонски, тако да је тај број касније био резервисан за кланицу.

Након предузетника, на ред је дошао и обичан свет. Међутим, ни ту привикавање није ишло баш глатко.

Мало, по мало, телефон у кући постајао је уобичајена ствар. Растао је стандард, а мењао се и менталитет.

"Тај фактор врло је битан у свему томе, колико то кошта, колико је то доступно, а онда долази оно чувено српско - ако има комшија преко пута, могу да имам и ја бољи, ако мој друг, другарица, пријатељица, пријатељ, има најновији модел, зашто ја не бих имао", објашњава Кркобабић.

Тако се помама за телефонима ширила. Један талас Србију је погодио шездесетих, док је већ седамдесетих тражња била много већа од понуде.

"Не памтим баш сасвим тачно кад је почела помама, али је сигурно да је било доста тешко у Београду добити телефонски број, баш сте морали да се потрудите, а касније више нисте ни могли да га добијете, него сте евентално добијали двојника или сте имали срећу да добијете стан у неком новом блоку где је то већ системски изграђивано", истиче професор Ђорђе Пауновић.

О различитим временима и друштвеним променама сведоче и телефони у Музеју ПТТ-а. Од оних на навијање, преко оних са социјалистичким шармом, до модернијих. Данас је живот без телефона незамислив.

"Хајде да пођемо хипотетички, да данас забранимо свим дечацима и девојчицама већ од 10 година да користе мобилни телефон, ја мислим да бисмо имали побуну у држави", каже генерални директор ПТТ Милан Кркобабић.

Успон мобилних, а пад фиксних телефона неки тумаче и као важну друштвену промену. Наиме, фиксни телефон је припадао целој породици, док је мобилни, лична ствар. Сто тридесет година касније и коњаници имају телефоне.