Треба ли децу чувати од црног хумора?

Пита Перица маму: "Шта ја оно имам? Куцу? Мацу?". Мајка одговара: "Не сине, имаш рак." Ово је само један од вицева који ћете наћи у оспораваном и хваљеном трећем тому едиције Да пукнеш од смеха где су смештени одабрани црни вицеви. Ђаци га добро знају и и те како читају.

Неки ђаци кажу да имају све делове књиге и да их радо причају у друштву, док неки кажу да им се не свиђају брутални и вицеви црног хумора.

Критике су, каже ауторка књиге професорка Вера Смиљанић неосноване, јер су књиге настале тако што је вицеве прикупљала од свог унука и његових другара, у школама. Подсећа да су и бајке, такође пуне бруталности, а да деца највише причају црне вицеве.

"Онај виц, који се тамо најчешће цитира, са бебом у лифту која сиса жилет, у једном истраживању је добила највишу оцену. Деца причајући и слушајући те вицеве иживљавају своје потиснуте страхове од смтри, од убиства, од рањавања, од страхова којима су у последње две деценије била излагана", истиче Смиљанићева.

Директорка "Креативног центра" Љиљана Маринковић каже да се никада није догодило да дете помеша виц и стварност, и додаје да деца никада неће садржај из вица применити у свакодневном животу.

Психотерапеути кажу да се не обраћамо деци на прави начин ако инсистирамо на црном, агресивном, хумору.

Докторка Невена Чаловска Херцог сматра да вицеве црног хумора не треба комерцијализовати.

"Ако се често појављују свакако их треба разумети. Хумор је увек одлика контекста у коме живимо и ако црни хумор има толику репрезентацију међу децом треба да се забринемо шта је то чему су наша деца изложена, како изгледа њихова реалност и да ли треба у ту реалност доливати још више агресије", објашњава Херцогова.

Професори кажу да дечје понашање у реалном свету може да буде много бруталније од оног које налазимо у овим књигама и да има далеко важнијих питања у образовању и васпитању која треба решавати.