Више од игре

Кризне године, неочекивано, пратиле су велике победе. Александар Ђорђевић постао је национални херој када је 1992. године, чувеном тројком, довео Партизан на чело Старог континента.

Европска победа Црвене звезде била је ретка добра вест 1991. године. Јасна Шекарић три пута је устрелила олимпијско сребро, а ватерполисти четири пута постали светски прваци.

Ломне 2000. године одбојкаши доносе светско злато. У личну карту Србије уписали смо и тенисере, одбојкаше, рукометаше, пливаче, веслаче, теквондисте. Спорт је постао лепше лице Србије, али је терет очекивања постао превелики.

"Jедноставно речено, од спорта се тражи да решава неке проблеме који су изван спорта и он је по мом мишљењу преоптерећен. И ова Олимпијада, спорт уопше, показује да народ не може да прихвати да неко мора бити побеђен", каже социолог спорта Драган Коковић.

"Ми морамо имати културу победе и културу пораза, а каква је ситуација, места за побеђеног нема ни у једном друштву", каже Коковић.

Злато, сребро и две бронзе учинак је Србије на Олимпијским играма. Често се, међутим, заборавља да су сви спортисти који су отишли на Олимпијаду најбољи међу најбољима и да је разочарање због изостанка медаље каткад прејако.

"Србија није више тако велика земља како што је била Југославија са 23 милиона становника, где се из великог квантитета роди квалитет. Мислим да притисак који је стваран, да мора да се освоји неких 7 до 8 медаља, заиста није реалан, ја мислим да ми можемо да будемо задовољни тиме што је остварено", рекао је Божидар Ђурковић из Рукометног савеза Србије.

Притисак националних боја носи и осећај да смо људе који су за своју шансу од неколико минута вежбали више година, делегирали да нам донесу много више од спорта.

"Ми то стално радимо, то је са једне стране људски, нормално је очекивати тако нешто, поготово је то нормално када смо у питању ми обични грађани који пројектујемо све успехе појединачних или колективних спортова на укупну заједницу", каже редитељ Горчин Стојановић.

"Оно што није добро је када то раде политичари, јер се они онако под знацима навода колоквијално речено уграђују у туђе успехе, ките се туђим перјем, и то раде зарад неких циљева који нису најплеменитији", рекао је Стојановић.

Нова генерација спортиста показала је да и те како имамо на кога да рачунамо. А лондонска парада националних боја нови је сигнал за подршку овим људима, уместо очекивања и разочарања.