Из кланице на депонију

Иако имамо више од 200 закона из области заштите животне средине, који су усклађени са европским, они се и даље у већини случајева не поштују.

У Србији се канализација без претходног пречишћавања испушта директно у реке. Дивље депоније ничу на сваком ћошку, а лешеви угинулих животиња, или кланички отпад, баца се на све стране.

"Највећи број кланица, и то веће кланице, које производе дневно по 15 до 20 тона меса, отпад одлажу на илегалан начин, на дивље депоније, који служе као храна дивљим животињама, напуштеним псима. Чак постоје илегални ланци трговине кланичким отпадом, у којем се врло често налазе органи оболелих или заражених животиња", каже ветеринар Иван Ракић.

Већина таквих дивљих депонија извор је хране за дивље свиње, шакале и лисице, што представља опасност због ширења заразе, не само на животиње, већ и на људе.

Кланички отпад третира се по Закону о ветерини, па су за његову примену задужене локалне самоуправе које га, кажу у надлежном министарству, не поштују.

"Поред тога, депоније се још увек користе за уклањање, што никада није била могућност по закону. Некада су по закону постојале као начин јаме, гробнице и сточна гробља. Сада је то изузетно, само у случају великог угинућа, или убијања, као што је куга свиња, када је могуће закопати животиње, али уз поштовање заштите животне средине, односно да се не угрози земља, вода и ваздух", објашњава Славица Николић Стајковић из Управе за ветерину Министарства пољопривреде.

Док у свету расте интересовање за искоришћавање нејестивих споредних производа из пољопривреде и прехрамбене индустрије, у Србији то постаје отпад и загађује животну средину. Од таквог отпада, међутим, може да се произведе биогас, биодизел, компост или техничка маст.

"Није само кланични отпад проблем, ту су и угинућа на фармама, којих има од два до пет одсто на годишњем нивоу, ту су и зоохиогијенске службе у свакој локалној самоуправи, које по Закону о ветерини морају да буду организоване", каже Ненад Будимировић, Привредна комора Србије.

Процене говоре да у Србији у кланицама настане око 250.000 тона отпада на годишњем нивоу. Само мањи део прерађује се у нашој земљи, у Ћуприји и Бачкој Тополи.