Човек звани успех

Прво такмичење на којем је репрезентација Србије учествовала било је Европско првенство у Београду 2006. године. Дејан Удовичић дебитовао је на клупи националног тима и освојио је злато. Шест година касније поново је довео екипу до европског врха.

"Нисам имао неку јасну слику како би то требало да буде, да се то мери медаљама, успесима... Али једноставно, веровао сам у себе".

Ипак, Удовичић је имао неку врсту узора. У ватерполо савезу стајале су три фотографије Ратка Рудића са освојене три златне медаље са разних такмичења.

"Успео сам некако да достигнем Ратка. То ми је био први циљ, а сад се надам да ћемо моћи да поставимо неке нове домете".

Током свих ових година било је много финала, а једна од најтежих утакмица била је освајање бронзе на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године, после повреда Шефика и Шапића. Удовичић ипак издваја један сасвим други меч као преломан у својој каријери.

"Ја бих пре рекао да је то било четвртфинале у Риму против Италијана. Мислим, ја сам толико био убеђен да ћемо бити бољи од Црногораца на Олимпијади у Пекингу".

Четрдесетједногодишњи селектор Србије јавно говори о својим циљевима, не страхујући да пуца високо.

"Тада је то свима звучало можда некако бахато са моје стране, или претенциозно, или можда чак некултурно, да изјавим 2008. да је финале Олимпијских игара српској репрезентацији циљ, а мени лично да је златна медаља оно чему стремимо и чему се надамо".

А он гледа још даље и има план до 2016. године.

После седам медаља на Олимпијским играма, светским и Европским првенствима, Удовичић очекивано има самопоуздање, али се не заварава.

"Морам да кажем да ја сматрам за себе да сам на почетку".

А ако је почетак 15 медаља на 16 турнира, титула светског и европског шампиона, два пута, и бронза са Олимпијских медаља, какав ли ће тек наставак да буде.