Одустајање од Дејвис купа поново распламсало расправе о Синеровом "италијанству"

Одлука и речи броја један

"Била је то тешка одлука", објаснио је Јаник Синер за Скај спорт, "али освојили смо титуле 2023. и 2024. Циљ после Торина је да добро кренем изнова. Једна недеља више вама можда делује као ситница, али није."

Мало речи, одмерених као и увек када је Синер у питању, али довољних да изазову супротне реакције. С једне стране оних који разумеју спортску логику планирања и припреме за наредну сезону, а са друге оних који у тој одлуци виде недостатак "плавог (азурног) италијанског духа".

Критике и реакције

Синерово "не" дејвис купу изазвало је реакције. "По овоме се види да није Италијан и да се не осећа Италијаном", једна је од њих.

Наиме, Синер је пореклом из региона Трентино-Јужни Тирол из малог места Сан Кандидо које је постало италијанско након Првог светског рата.

Овај регион има специјални статус, а у месту Синеровог порекла 80 одсто људи говори немачки као први језик. И Синерово име је од самог почетка његове каријере изазивало шале и питања који Италијан се још зове Јаник и изгледа као Синер.

Тако је његово одустајање од Дејвис купа распалило стару ватру која је увек тињала.

"Зашто би било који Италијан навијао за Синера? Говори немачки, живи у Монте Карлу, одбија да игра за репрезентацију", написао је на друштвеној мрежи Икс Бруно Веспа, познати италијански водитељ.

Објава је изазвала лавину огорчених и ироничних реакција. Многи су у Веспином нападу видели више личне горчине него спортске критике. Прошлог априла Синерово гостовање у Дневнику довело је до отказивања емитовања његове емисије "Пет минута" тог дана.

Став Николе Петранђелија, једног од најбољих италијанских тенисера икада, који данас има 92 године, био је још строжији.

"То је шамар италијанском спорту. Прави спортиста мора да обуче азурни дрес, а не да мисли само на новац", рекао је Петранђели.

Бивши тенисер Адријано Паната, међутим, бира другачији тон. "Тенис данас није исти као седамдесетих. Дејвис куп је померен у апсурдан део календара. Разумем разочарање, али разумем и Синерову одлуку", истакао је Паната.

Шампион (још увек) без срдачног загрљаја

Иза полемика крије се нешто дубље. У Италији је Синер слављен, али не и обожаван. Поштован, али не вољен до краја. Аплаудира му се, али са резервом. Он је анти-херој по дефиницији - није театралан, не гестикулира, не тражи рефлекторе.

У земљи која више воли емоцију него сталоженост, спонтаност више од дисциплине, његов мир делује као хладноћа. Али Синер није хладан. Он је дисциплинован, конкретан, систематичан. Не прича много, не глуми, не тражи симпатије. Игра. Побеђује. И то је све.

Проблем "италијанства"

Сваки пут када освоји турнир, Синер постаје "најиталијанскији". Када одустане, поново постаје "Аустријанац". То је типично национални рефлекс - љубав према шампиону која зависи од резултата.

А ипак, на терену Синер представља Италију са тихим поносом, без потребе да то истиче. За патриотизам није потребан патос. Потребни су озбиљност, доследност и поштовање према сопственом раду.

Можда је управо то оно што Италији тешко пада - спортиста који се не извињава зато што је најбољи. Који се не уклапа у "обавезну симпатичност", који не покушава да буде оно што није.

Иза полемике

Иза привидне хладноће, Синер има дубоку повезаност са својим тимом и људима око себе. "Кејхила доживљавам као другог оца. Одлично ме познаје, на терену и ван њега", рекао је италијански тенисер.

Синер је шампион који слуша, који расте, који мало говори, али много ради. У данашњем глобалном тенису, професионалност вреди више од театралности.

Његове одлуке, биле оне популарне или не, део су јасне и дугорочне визије. Они који га оптужују да се не осећа Италијаном можда би требало мање да гледају на његов порески статус, а више на оно што је учинио за италијански тенис. Никада раније један Италијан није стигао овако високо.

Италија, можда, још није научила да воли Синера. Али мораће. Јер он је најбоље што има што се данашњег спорта тиче.