Ђоковић и Мари – више од покушаја, мање од чуда

У свету тениса, неке одлуке не говоре само о спортистима, већ и о времену у којем се доносе. Крај сарадње Ђоковића и Марија из спољне перспективе делује као завршетак експеримента који је више био симболичан него резултатски. Ривали из златне ере тениса, покушали су заједно да пронађу смисао у игри која им је дала све – и узела много.

Први званични тренинг Ђоковић и Мари одрадили су почетком јануара, тада се чинило да је ова сарадња више од спортске иновације – личила је на пакт: двојица шампиона у потрази за још једним врхунцем.

Навијачи и медији прихватили су њихову сарадњу с дозом сентименталног оптимизма, јер су отпочели нешто што је деловало да може створити добре резултате. Почетак је обећавао.

Ђоковићева победа над Алкаразом у четвртфиналу Аустралијан опена, упркос повреди, била је још један показатељ његове менталне снаге. Загрљај са Маријем после меча био је више од обичне захвалности – био је то гест поштовања, поверења.

Маријево гестикулирање и оптимистично праћење Ђоковићевих удараца говорило је о жељи Британца да његов играч буде најбољи.

Како су месеци пролазили, постајало је јасно да Мари, колико год добро разумео игру и Новака, није успео да га врати на ниво из најбољих дана. Ђоковић је све чешће деловао да му недостаје мотивација, кретање му је било спорије, рефлекси тупљи. Није то био само пад форме – био је то пад у веру да тело још увек може оно што сећање и знање жели.

Мари је, као нови члан стручног штаба, покушао да у Ђоковићу пробуди ватру. Али како мотивисати човека који је већ освојио све? Како убедити тело које шаље сигнале да је време да се стане, да још једном уради немогуће? Резултати су били немилосрдни. Рани порази у Индијан Велсу, Монте Карлу и Мадриду од играча који би у најбољим Ђоковићевим данима били статисти против њега.

Тренинг у Мадриду где се чула псовка, са временске дистанце, деловала је као преломни тренутак у сарадњи са Маријем. Британац је са стране мирно посматрао најбољег икада и додавао лоптице. У том призору било је више истине него на свим конференцијама за новинаре: покушали су – није ишло.

Пре Ролан Гароса стигла је и званична потврда – крај сарадње. Не са горчином, већ са признањем да ни најбоље намере не могу увек победити природу времена. Ђоковић је некада улазио на турнире као фаворит, сада то долази из поштовања, а не због тренутних резултата. На турниру у Женеви учествоваће не би ли опипао пулс сопствене игре уочи другог гренд слема у сезони, што говори о ситуацији са којом се није суочавао дуги низ година.

Међутим, много пута је Ђоковић до сада на терену показао да он управља простором, а као и до сада, све очи биће упрте у њега. Не само зато што је најуспешнији тенисер свих времена, већ зато што публика, чак и она која га никада није волела, зна – ово није крај. Ово је борба човека против сопствене историје, против замора материјала и тишине која се увек јави када велики више немају коме да шапућу са друге стране терена.

Сарадња са Маријем била је кратка, али симболична, била је подсетник да је спорт, када је најпрецизнији, ближи поезији него статистици. Може се рећи да је то била ода пријатељству које је изникло из ривалства, и ривалству које се временом претворило у нешто нежније. Шестомесечни период био је тренутак у коме су резултати били у другом плану. Као кад се у шаху понекад одигра партија без краљице – да се подсети да је игра ипак старија од сваке фигуре.

Ђоковић у сваком случају наставља потрагу за добром формом и победничким тренутком, свестан да, што више побеђује време, све мање има времена.