Борис Чонкић: Од Новог Сада до Америке

Имао си значајне успехе у Србији и Европи. Како си одлучио да дођеш у Америку?

Пре свега сам одлучио да дођем због едукације. Тачније, дошао сам на Универзитет у Тенесију да студирам спортски менаџмент са великом жељом да једнога дана постанем тениски тренер. За мене је посебно важно што Америка нуди велики број предмета које не бих могао да студирам у Србији и даје разноликост у едукацији. Диплома ми нуди да се запослим у Америци или у Европи. Такође, Тенеси као Универзитет пружа велику подршку спортовима. Пружа нам изванредне услове за тренинг као и за путовања.

Како је Тенеси чуо за тебе?

Тенеси је чуо за мене преко мог доброг друга из Панчева који је играо за Универзитет у Колораду где је тада радио мој садашњи тренер. Универзитет у Тенесију ми је понудио стипендију. Такође су ми понудили сјајне услове за напредак како у едукацији тако и на тениском плану.

Твоје студирање обухвата часове на које мораш да идеш, испите које мораш да полажеш и играње тениса за тим факултета. Како изгледа један твој радни дан?

Тенис обухвата велики део мог дана на факултету. Обично тренирамо од три до пет сати дневно. Крећемо рано ујутру са индивидуалним тренинзима, после тога идемо на часове, после ручка обично имамо тимски тренинг и кондициони тренинг . Значи цео дан. После тога још мора да се учи. Тај радни дан обично траје од 7 сати ујутру до 11-12 увече. Али то ми не представља велики проблем, зато што је ми је цео дан организован и толико обавеза имам да не стигнем ни да размишљам.

Како би упоредио тренинге у Србији и у Америци?

То је прво велика разлика јер сам у Србији тренирао за себе а овде за екипу. Рекао бих да је тренирање у Америци лакше како због свих услова које Универитет пружа тако и због тимске атмосфере која олакшава напорне тренинге и помаже да се преброде кризе.

Шта је за тебе највећа промена у односу на живот у Србији? Како успеваш да ускладиш живот двадесетједногодишњака, тренинге и студирање?

Највећа промена је радни дан од 15 сати. У Србији сам имао времена за другове док овде морам да мислим на сваки моменат и сваку секунду морам да организујем. Ја сам се консултовао са својим вршњацима који су окусили живот универзитета у Америци пре мене и они су ми помогли да стекнем навику организације. Ја се овде највише дружим са играчима из тима. Мада, Тенеси је велика школа, има 27 000 студената, тако се да се нађе неки пријатељ и ван спорта.

Последњих неколико седмица твој тим је имао значајне успехе. Победили сте прворангирани Универзитет у Америци и попели се на пето место. И твој ранг се побољшао, попео си се на 20. место. Шта сматраш својим највећим успехом у Америци?

Рекао бих да је то моја способност да се уклопим у овај систем и тренажни процес који је заиста напоран. Да, тачно је да смо у последњих неколико недеља имали запажене резултате. Разлог томе је напоран рад и труд који је тим уложио у последње две године. То није процес који је трајао кратко. Ми смо сада најбоље рангирани спорт на факултету.

Гледала сам вас када сте победили Харвард са 7-0. Који је најинтересантнији меч који си одиграо?

То је дефинитивно меч против Џорџије прошле године. Издвојио бих овај меч зато што је Џорџија била првопласирана екипа у том тренутку и није изгубила ниједан меч у протекле две године. За тако младу екипу, каква смо били прошле године, то је била заиста, заиста велика победа. Ја сам победио и свој сингл и дубл и својим делом допринео победи целог тима.

Да ли мислиш да постаје популарно међу младим спским тенисерима да долазе у Америку да играју колеџ тенис?

Да, дефинитвно. Пре десетак година није било пуно играча који су се опредељивали за студије у Америци. У последење две, три године чини ми се да има око 70-80 играча који су овде веома успешни. Мислим да им је занимљиво да дођу јер у Србији нема довољно услова за напредак а Универизети у Америци нуде примамљиве стипендије играчима. Те стипендије заиста помажу напретку и развитку играча између 20 и 24 године. После тога играч може да се определи за професионалну каријеру, која је веома компетитивна у данашње време, или може да искористи диплому коју је стекао на универзитету и запосли се у својој струци.

Да ли би ти препоручио младим тенисерима из Србије да дођу овде?

Мислим да је ово сјајна приликада да се искуси нова култура и нови начин живота. Не мислим да је амерички универзитет за свакога, неко више воли учење на матерњем језику или културу у Србији, али мислим да је ово искуство које помаже да се прошире погледи и помаже за будућу каријеру.

Тениски тим Универзитета у Тенесију је изразито интернационалан-ти играш са шесторо Американаца, једним Италијаном, једним Немцом, једним Аустралијанцем и једним Французом. Како је играти у таквој средини?

Занимљиво; зато што сваки играч има различит темперамент и менталитет. То је помало и изазов за тренера да регрутује интернационлане играче и да склопи екипу која ће свакодневно заједно функционисати. Ја обнично најбоље играм са Европљанима, јер је ипак најмања разлика у менталитету. Али ми проводимо доста времена заједно тако да смо се већ навикли једни на друге и знамо коме шта одговара, тако да разлика у клутури и менталитетима не представља никакав проблем.

Какви су ти планови за будућност?

Имам још две године да завршим факултет. После тога ми је жеља да се окушам у професионалном тенису у Србији која би ми била база за даљи напредак. У случају да не испадне све по том плану, покушао бих да се вратим у Америку на постдипломске студије. Постдипломске студије су велики тренд у Америци у последњих пар година и јако је тешко добити посао без њих. Једна од жеља ми је да учествујем ове године на Универзијади која се одржава у Београду. Добио сам позив, али још није сигурно. Тренутно сам на ширем списку и постоји могућност да дођем, али све зависи од тога колико ћу морати на лето да останем у Америци.