Јелена Ристић, светла страна Србије

Разговор са Јеленом Ристић, девојком Новака Ђоковића и директорком фондације која носи његово име, почео је у београдском Дому омладине. Повод - дружење са малишанима из хранитељских породица и додела новогодишњих пакетића.

Енглеска верзија/English version

О Јелени Ристић се у јавности мало зна, иако је као неизоставни део свих Новакових успеха стекла велику популарност.

„Нисам осећала потребу да искачем из оквира моје улоге, а то је да сам Новакова девојка. Ни сада је не осећам јер стварно уживам у животу и немам потребу да вичем на сва звона, иако сам пресрећна. Ја користим прилику да помогнем неком другом. Имамо више могућности него неко други данас у Србији, и ми то користимо на овај начин", рекла је Јелена Ристић гостујућу у емисији "ТВ лица" Радио-телевизије Србије.

Поменута акција је само једна у низу оних којима се бави Фондација „Новак Ђоковић". У почетку није било лако нагнати људе у иностранству да помогну деци у „тамо некој Србији".

„Било је тешко, али с обзиром на то да имамо тако вредног амбасадора попут Новака, много нам је лакше него другим фондацијама. Он својим понашањем на терену и ван њега мотивише људе да изађу из своје зоне сигурности. Тако су људи, највише из Америке, врло дарежљиви када су у питању донације", открила је Јелена Ристић.

Када је једна земља у стању у каквом је Србија данас, тешко је одлучити се на коју страну усмерити помоћ. За Јелену и Новака, међутим, дилеме није било коме се ваља посветити.

„Многи људи се не фокусирају на децу, јер ту резултати нису видљиви истог тренутка. Желимо да утичемо на систематско побољшање образовања, услова у породици и друштву. Спремни смо да чекамо и деценију, ако треба. Такође, деце је све мање. Ми одумиремо као нација. Ова деца ће за 30 година да наследе ово друштво и да буду Србија коју ми тако ишчекујемо."

Први предуслов да бисте помагали другим породицама јесте да сте и сами срећно одрастали.
„Моји родитељи су моја два анђела. Дали су ми крила да полетим високо, и више него што је можда било дозвољено у време рата, економских и политичких проблема. Ту је и сестра. Моја цела породица је мој ослонац и нешто што бих волела да и друга деца доживе."

Када је сама била мала, од Деда Мраза је желела само једно.

„Петице. Била сам велики штребер. Од малих ногу смо у породици причали о томе да одемо у иностранство да студирамо. А то је значило да морамо да будемо најбољи у школи и да допринесемо неком стипендијом, јер родитељи сами то не би могли да нам омогуће."

Србија је земља у којој на насловним страницама новина махом станују лоше и негативне вести. Људи су то прихватили као неминовност. Због тога и прича о њеној вожњи градским превозом у Београду, и пријатним искуством са контролором у том возилу, добија на значају.

„Ми смо истренирани да не видимо добре ствари него само лоше. Окрећемо стране на скандале и трачеве, а не на неке лепе и позитивне вести које ће нам бити нека врста светла у тунелу. Моја вожња тролом није значајна, али ми је драго да је кондуктер добио похвале. Људи ретко узимају телефон у руке и сликају пријатне ситуације, углавном су то саобраћајне несреће, свађе, туче. Затворили смо очи пред добрим, а око нас га има тако много. Моја је жеља била да охрабрим људе да се фокусирају на лепе ствари."

Разговор је даље настављен у Љигу. У „Школици живота", која је уз помоћ Фондације „Новак Ђоковић" отворена у локалном насељу Кадина Лука, Јелена Ристић је говорила о томе како је било ићи у школу у Београду у злогласним деведесетим годинама прошлог века. Тачније, причала је о инциденту када су јој, на улици, „скинули" патике.

„Боса сам се вратила кући. Моја тадашња симпатија ме је на кркачама носила, да се не испрљам. То је било на Дорћолу, где сам на базену "25. мај" проводила летњи распуст. Никада нисам разумела због чега су то радили. Не знам да ли су желели да покажу неку врсту надмоћи, или су им патике стварно биле потребне", говорила је кроз осмех Јелена Ристић о немилом догађају.

Дошло је време да, прво старија сестра, а затим и она сама, оду на студије у иностранство. Растанак је нешто са чиме се тешко носе сви чланови породице, али нико као мајка.
„За моју мајку то је био велики шок. Она нас ни дан-данас никада не прати на аеродром, само нас дочекује. Толико јој тешко пада."

Како би растеритила родитеље финансијског терета, Јелена је паралелно са студирањем у Италији и радила.

„Свашта сам радила. Ништа ми није било тешко. Радила сам чак и у кладионици. Тамо ми је најтеже било да се носим са дуванским димом (смех). Радила сам за шанком и давали су ми бакшиш када би њихов тим победио. То је било интересантно."

Упоредо са њеним школским успесима, Новак Ђоковић је бележио успехе на тениском терену.

„Са Новаком сам направила баланс у вези. Он је из недеље у недељу напредовао у својој каријери, док се студирање одужило - ту је један испит, други, никад краја. Због тога смо ми од сваког мог испитног рока правили гренд слем. Увек смо поштовали једно друго и нисмо једно другом угрожавали амбиције."

У почетку је, за њих двоје, проблем раздвојености био готово па непремостив.

„Како смо се виђали, то је била научна фантастика. Ја сам студенткиња која је финансијски једва отишла у иностранство, а он је био тенисер који исто тако није имао пара да финансира скуп пут. Авиони су за нас били свемирске летелице, ми то нисмо могли да достигнемо. Довијали смо се како бисмо се виђали, како би наша веза успела. Али он је чак долазио и на мој испит, седео је у последњем реду док сам ја била напред, што му је професор дозволио. Он тад, наравно, није био познат. Он је мени увек пружао подршку, као ја њему на турнирима."

Након студија, Јелена се запослила, па су почели да живе заједно. Ни то у први мах није ишло глатко и без одређених проблема.

„Након три године нашег забављања, дошли смо до прекретнице. Одлучили смо да живимо заједно. Међутим, у Монаку је много тешко наћи посао. Све је 'затворено'. Ја сам се, игром случаја, запослила у једној нафтној компанији. Радила сам тамо годину дана и то је била 'немогућа мисија' за нашу везу. У једном тренутку Новак ми је рекао: 'Љубави, не може овако.' Док сам студирала, тачно се знало када сам слободна и када могу да му се посветим. Сада, на послу, стално сам била у канцеларији и није било могућности да наша веза опстане. Зато смо тражили неко друго решење."

Дакле, живот девојке једног спортисте па још тако успешног и оствареног као што је Новак Ђоковић, изискује много одрицања.

„Девојка сваког спортисте мора да се одлучи на компромис. Њихове каријере су кратког века. Ми смо са 35 година млади људи а они су ветерани. Када се њихова каријера заврши, онда је то женино време. До тада, сав фокус је усмерен на мушкарца. Њихова професија захтева пуну подршку како би могли да изађу на терен и кажу: 'Немам проблема, ни љубавних, никаквих, ја сам срећан човек и могу да се фокусирам на свој посао'."

Медијски простор испуњен је вестима о добротворним вечерама у Њујорку и Лондону које је организовала Фондација „Новак Ђоковић". Када се прочита да је на тада прикупљено и до два милиона долара, често се заборави сав труд који је претходно уложен како би се „фаце" светског џет-сета убедиле да помогну баш једној школи у Љигу или „Школици живота" у Книћу.

„Новац се прикупља продајом карата, донацијама али и преко спонзора. Нама је Милутин Гетсби предложио ту стратегију, он има много искуства и стварно нам помаже. Тако смо новац прикупили за ову школу, али и за још десет. Без обзира на хуманитарне вечере, ми смо успели да приволимо потенцијалне спонзоре да они, независно од хуманитарних догађаја, донирају нашем народу."

На поменутим аукцијама понуда је разнолика - како то људи воле да кажу - „од игле до локомотиве".

„Сви ти милионери намучили су се да зараде свој новац и нико га олако не даје. Морате да будете веома добри продавци. Имамо уметничка дела, егзотична путовања, накит, разна искуства са познатим личностима, што је врло тешко обезбедити. Много зачкољица отежава прикупљање новца. Чак и када објавимо да је донирана одређена сума, нама тек предстоји огроман посао: да прикупимо тај новац јер га не добијемо исто вече. Морамо да зовемо те људе и подсећамо колику су суму новца обећали."

Како уопште убедити славне личности да се појаве на једном таквом догађају?
„Уз помоћ Милутина Гетсбија. Уз помоћ људи који се са њима друже. Долазили су нам многи, мени веома драг Ричард Бренсон, Ана Винтур, па и Борис Бекер. Између нас је увек постојало поштовање и врло леп однос са Борисом - великим хуманитарцем. Што се тиче његове сарадње са Новаком и како је до ње дошло, е то је ван мог домета и нешто о чему не желим да причам. Такође, Роберт де Ниро и његова жена Грејс јесу наши пријатељи дуги низ година, и они су нам пружили подршку, максимално. Новак је широм света освојио многе људе и они када чују његово име, желе да дођу и помогну."

Није изненађење да људе пре свега интересује Новак и желе да с њим играју тенис.

„У Америци су опседнути тенисом, много га воле. Задовољство им је да кажу да су пребацивали са Новаком Ђоковићем, првим тенисером света. И они, чак и пре него што почне аукција, умеју да кажу како су 'спремни да дају 200.000 долара ако Новак дође да игра с њима на њиховом имању. Ma, 300.000 долара'. Ми, нажалост, то не можемо и они морају да се прилагођавају Новаковом распореду. Имамо простора за два меча у току године, и баш је напорно да се то организује".

„Школица живота" у Љигу и додела пакетића спадају у добре вести. Оно што, као што смо рекли, Новаку и Јелени много смета јесте то што се у Србији углавном пласирају лоше вести. Они желе да се добре вести пробију на насловну страну.

„Мислим да можемо да се колективно изборимо за то, да кренемо да ширимо тај тренд. Морамо да истакнемо колико је битно да народ, уместо да када устане чита о томе 'ко је заклао кога', 'ко је подметнуо коме', чита 'сређена је шума', 'засађено је дрво', 'помогли су деци', 'опремили су болницу'. Када то народ прочита пожелеће да и сам нешто тако уради."

Јелена Ристић и Новак Ђоковић су, великим радом и трудом, обезбедили себи висок животни стандард. Ипак, уместо на некој елитној дестинацији, Јелена је одлучила да део свог времена проведе у Љигу са њој непознатом децом.

„Мени ништа није пало са неба. Када неко гледа издалека то не може да зна. Ја сам у животу добила и више него што ми је требало, јер се ја, баш као и Новак, задовољавам малим стварима. Срећна сам што имам прилику да поделим оно што имам са неким ко нема. Увек бих то изабрала. Долазим из породице која је увек делила када је имала. Ја не бих знала другачије."

Породица ју је научила још нечему...

„Не желим да ми намећу медији или стереотипи каква треба да буде девојка спортисте, то јест тенисера. Каква треба да будем - то ја знам. То су ме родитељи научили. Ја се не мењам због Њујорка, Лондона, због тога што седим у ложи на Вимблдону или Ју-Ес опену. Ово сам ја, и Новак ме воли због овога што јесам."

Постоји разлог због кога је прва „Школица живота" отворена баш у Љигу. Јелена Ристић је ту провела велики део детињства.

„Своје летње и зимске распусте проводила сам у Љигу. Нисам играла видео-игрице, играла сам се искључиво напољу. Моја бака је, за сваку моју петицу, наручивала песме на локалном радију. Сви су ме у Љигу знали по тим петицама."

На самом крају, добијамо прилику и да упознамо Јелениног поносног деду. Јелени је најтеже било да уведе јавност и у тај, за њу врло посебан и интиман однос.

„Са оваквом децом увек треба живети и уживати. Она су све у животу. Од мојих унука Јека је била увек најбоља (смех)."

Разговор који је могао са несмањеним жаром да траје у недоглед, ту се завршио. Јелени се спремала за отварање нове „Школице живота", у Книћу.