Крвави спорт, између мита и стварности

Филм „Крвави спорт" из 1988. године у којем главну улогу има Жан Клод Ван Дам, био је један од већих хитова  на нашим просторима. Касета са овим филмом дуго времена била је једна од најтраженијих у видео клубовима у Србији.

Филм је наводно рађен по истинитом догађају и говори о Френку Дјуксу, капетану америчке војске и мајстору борилачких вештина који је учествовао на бруталном турниру „кумите", који окупља најбоље мајсторе борилачких вештина из целог света и који се одржава сваких пет година. Дјукс је једини западњак који је освојио турнир и који је наводно поставио рекорде који и данас важе.

Инспирација за филм је текст под називом „Kumite: A Learning Experience" о правом Френку Дјуксу који је новембра 1980. године изашао у америчком магазину специјализованом за борилачке вештине Црни појас (Black Belt).

Читава прича по којој је Френк Дјукс постао познат већ две деценије је предмет контроверзи. Док са једне стране стоје многи мајстори борилачких вештина који за Дјуксову причу кажу да је измишљотина, други сматрају да је овај борац заиста један од највећих мајстора свог доба. У последње време преовладава мишљење да је Френк Дјукс обичан шарлатан који је профитирао из чисте измишљотине.

У тексту из 1980. године Френк Дјукс је испричао причу о кумите турниру који се наводно одиграо 1975. године у Насауу на Бахамима (у филму Крвави спорт радња је смештена у Хонгконгу).

Сам турнир се наводно одржава сваких пет година, на тајним локацијама далеко од очију јавности. На турниру постоји минимум правила, а право учешћа имају мајстори свих источњачких борилачких вештина, укључујући и боксере и рваче. Да би се учествовало на турниру борац мора да има ментора, мајстора који је члан полутајне организације International Fighting Arts Association (IFFA).

Дјуксов ментор је био мајстор нинџицуа Сенцо Танака, који је некада учествовао на кумите турнирима, док је тренирао и са Џеком Секијем. У филму „Крвави спорт" Џека Секија глуми Рој Чиао. Танака, који је некада био шампион кумите турнира, препоручио је наводно Дјукса за учешће на том догађају.

О супертајном турниру Дјукс је почео да прича наводно уз одобрење IFFA, да би послужио као нека врста портпарола турнира и да би заинтересовао младе америчке борце да учествују на једном таквом догађају.

Као што је речено турнир се одржао на тајној локацији у великом кампу који је примио стотине бораца из целог света.

Према Дјусковим речима турнир је трајао три дана, где су борци сваког дана имали по 20 борби. Десет борби је биле су у јутарњим часовима, још толико у рано поподне, док би остатак дана борци били слободни да се одморе и залече ране. На крају сваког дана борци који су испали напуштали су камп. Иако се чини да је 20 мечева на дан превише за било кога, Дјукс је навео да већина мечева траје између 18 и 30 секунди (како је рекао, најдужи кумите меч у каријери у којем је учествовао трајао је минут и 40 секунди).

Мечеви су морали да се заврше нокаутом, предајом, или избацивањем противника са борилишта. Писана правила скоро да нису постојала, док су неписана правила забрањивала намерне ударце у врат, уједање и сличне „нечасне" потезе.

Сва три дана мењала су се борилишта да борци не би могли да се прилагоде околини, односно да би морали да смишљају нову стратегију. Првог дана борилиште је било највећих димензија и дозвољавало је циркуларно кретање бораца. Другог дана борилиште је било мање (уже), где су такмичари морали да користе линеарно кретање. Трећег дана борилиште је представљала уздигнута платформа где је било од суштинске важности задржати равнотежу, односно где су јачи ударци ногама били малтене искључени, јер су доводили у опасност такмичара да изгуби равнотежу и да га противник избаци ван ринга.

У интервјуу за „Црни појас" Дјукс је рекао да су се на турниру најлошије показали џудисти за које је рекао да су превише робовали правилима спортског џудоа. Нешто бољи су били боксери, али ноге су им биле изузетно рањиве и представљале су слабу тачку. Такође, према његовим речима, лоши су били и мајстори традиционалних борилачких вештина (није поменуо којих), који нису имали одговор на сваки изазов.

Према Дјуксовим речима, они који су заиста били добри су  борци који су били војници и који су имали ратно искуство, инстинкт за преживљаваем, велику толеранцију на бол, међу којима је наравно убрајао и себе.

Како је рекао кумите турнири су били тајни из више разлога. Као основни разлог тајности Дјукс је навео да је кумите окупљао најбоље мајсторе борилачких вештина и да је један од циљева био да кроз борбу најбољи уче од најбољих. Мајстори су усавршавали технике и кроз борбу се уверавали које вештине функционишу а које не. Пубила и јавност су били искључени да не би присуствовали демонстрацији вештина и да не би „крали занат".

Ово у кратким цртама преприча текст који је 1980. године изашао у магазину „Црни појас". Новинари магазина су се оградили од истинитости, али су рекли да су на више места проверили Дјуксову причу. И поред непостојања било каквог писаног трага, фотографије или видео снимка, у разговору са још  неколико бораца из САД и иностранства, који су наводно учествовали на турниру, дошли су до закључка да је Дјуксова прича највероватније истинита.

Она је, као што је речено, инспирисала Жан Клод Ван Дама да 1988. године сними филм „Крвави спорт" у којем је Френк Дјукс радио као кореограф борби и стручни консултант. Дјукс је рекао да је Ван Дам у том филму чак носио његову личну одећу да би допринео аутентичности филма. Дјукс је потврдио постојање и највећег противника на кумите турниру, Кореанца Чонг Лија (која глуми Боло Јуенг). Иако је Јуенг одрадио сјајан посао, где је у филму глимио снажног бескрупулозног борца који је у финалној борби и ослепео Дјукса, амерички борац је рекао да је прави Чонг Ли био још страшнији. Такође потврдио је да је у финалној борби био делимично ослепљен, али да је то био несрећан случај а не намера.

Прича која је у време када је изашла звучала невероватно лансирала је Френка Дјукса 1980. године у саму елиту мајстора борилачких вештина, док је популарност након филма „Крвави спорт" 1988. године још више порасла. Тек када су поједини новинари почели да истражују Дјуксову причу дошли су до великих рупа и контроверзи у ономе што је овај мајстор борилачких вештина причао. Сам амерички борац је у многим интервјуима касније сам себи „копао јаму" новим тврдњама које су саме поткопавале његову оригиналну причу коју је првобитно објавио магазин „Црни појас".

Прва ствар која је многима била сумњива је чињеница да нигде не постоји опипљив доказ да су кумите турнири икада одржани, а камоли да је Френк Дјукс на њима учествовао, односно да је освојио. Ако је истина да је турнир окупљао стотине бораца, иако су заклети на тајност, у јавности би процурело макар још једно сведочанство борца било где у свету. У овом случају једини доказ Дјуксових речи је сам Дјукс.

Сама организација кумите турнира припадала је тајним организацијама попут ИФФА и Црни змај „Black Dragon Fighting Society". Ова друга води корене из империјалног Јапана и настала је почетком 20. века као полушпијунска организација.Сам Дјукс је рекао да је добио посебну дозволу да прича о кумите турниру да би заинтересовао америчке борце, али то побија његове речи у истом тексту да се на турнир не пријављује него да борци добијају посебне позивнице да би учествовали.

Посебна мета критика била је наводна војна каријера Френка Дјукса коју је увек истицао у први план. У тексту за магазин Дјукс је навео да је био учесник вијетнамског рата. Имајући у виду да је рођен 1956. године и да је у маринце дошао 1975. године као 19-годишњак, јасно је да није могао да учествује у рату (касније је тврдио да није рекао да је вијетнамски ветеран већ да је служио војску у пост-вијетнамској ери).

Оно што је многе нагнало да Дјукса прогласе шарлатаном је чињеница да је овај борац исте године када је доспео у војску, учествовао на кумите турниру и освојио га. Иако је био импозантне грађе мало је оних који верују да је са само 19 година Дјукс бацио на колена многе друге мајсторе борилачких вештина на једном тако бруталном турниру (како је сам рекао) какав је кумите.

У каснијим интервјуима Дјукс је, као што је речено, често додавао нове детсаље свом учешћу и победи на кумите турниру. Тако је једном приликом рекао да је на турнир ушао као тајну оперативац ЦИА да би раскринкао азијску кладионичарску мафију. Иако у свом првом интервјуу није поменуо тако нешто, они који су анализирали живот и дело Френка Дјукса сматрају да је тај део измислио не би ли уклопио почетак своје војничке каријере који се поклопио са годином када је одржан кумите турнир.

Први ко је покушао да сруши мит о Френку Дјуксу је новинар Лос Анђелес Тајмса из Сан Фернандо огранка који је навео да је IFFA организација која је организовала турнир у ствари регистрована на адреси на којој се налази Дјуксова кућа. Трофеј који је Дјукс освојио на кумите турниру и са којим се сликао, новинар је установио да је израђен у радњи која се налази близу места Дјуксовом становања, а да би поткрепио своје тврдње новинар је доставио оригиналан рачун.

Касније је установљено да је новинар измишљеним доказима покушао да сруши Дјуксове измишљотине. Рачун за наводно купљени трофеј био је фалсификован. Дјукс је само признао да је трофеј који је оштећен однео код мајстора на поправку и да је то злоупотребљено да би се доказало да је наводно трофеј израдио по наруџбини у Америци. Касније је рекао да је новинар исконструисао читаву причу на наговор бивше супруге са којом је прошао кроз тежак развод (иако је у први мах тврдио да су текст наручили његови конкуренти љубоморни на популарност коју има његова школа борилачких вештина).

Међутим и ова тврдња се коси са ранијим тврдњама Дјукса који је рекао да је освојени трофеј у ствари власништво организатора кумите турнира и да се он не даје победницима.

У серији интервјуа и изјава Дјукс је касније изјавио да се на кумите турнир пласирао уместо контроверзног мајстора борилачких вештина Џона Кихена (касније променио име у Каунт Данте). Кихен је био један од оснивача америчког друштва Црни змај и умро је од унутрашњег крварења након пуцања чира. Дјукс је тврдио да је Данте убијен дим-суном (додиром смрти), ударцем у посебну тачку у телу након које, тек данима и недељама касније човек умре. Ударац је наводно извео неко из друштва Црни змај коме се Данте замерио. Наравно ни ова тврдња није никада доказана, али је оспорила један део Дјуксове приче са почетка да је на турнир позван на препоруку ментора Танаке.

Дјукс је за себе тврдио и да је годинама радио као оперативац ЦИА. Новинари никада нису дошли до било каквог доказа да је Дјукс икада радио као обавештајац у било којој служби. И у овом случају једино су Дјуксове речи оне које поткрепљују невероватну тврдњу.

Када би се наставило даље, списак тврдњи, контроверзи је дугачак, као што је дугачак списак контрааргумената којима се побија Дјуксова прича. Занимљиво је да је почетком деведесетих година прошлог века на турнеји по Европи Дјукс демонстрирао разбијање непробојног стакла из једног ударца. Ову демонстрацију касније су побили његови ученици који су тврдили да је уместо непробојног стакла отпорног на метке користио обичан плексиглас.

Оно што је неоспорно је чињеница да је Дјукс заиста одличан мајстор борилачких вештина, који је профитирао на основу једне невероватне приче. Основао је сопствену школу нинђицуа, лансирао је бирилачке технике са сопственим именом и прогласио себе за једног од двоје нинџи на целој планети (други наводно живи у Јапану).

Од онога што може да се потврди је да је Дјукс радио као инструктор борења америчким фокама, елитној јединици војске САД. Такође, Дјукс тврди да је радио за многе друге специјалне јединице америчке полиције и војске. Занимљива је тврдња да је радио на „поверљивим активностима" заједно са специјалном јединицом украјинске полиције Беркут.

Када је холивудска каријере у питању, сарадња која је успостављена са Ван Дамом продужила се на неколико наредних филмова. Дјукс је рекао да је лично тренирао Ван Дама за „Крвави спорт", али да му је био саветник и у наредних неколико филмова. Дјукс је тврдио да Ван Дам никада није желео да му да неку од улога јер је имао брже и боље ударце од познатог глумца који није желео да га саветник засени на великом платну. Пријатељство Ван Дама и Дјукса пукло је 1996. године након филма „The Quest.". Филм је рађен по сценарију „Кумите" који је написао Дјукс, који је требало да прикаже сам настанак турнира. Иако је филм доживео фијаско, случај је добио судски епилог, где је потврђено да је Дјукс написао сценарио, који је Ван Дам искористио.

О Френку Дјуксу се и данас расправља на многим форумима специјализованим за борилачке вештине. Мит који је о Дјуксу рођен 80-их година прошлог века, а потхрањиван каснијим годинама сада се жестоко урушава. И поред свих доказа који говоре против њега, Френк Дјукс не одустаје од своје приче да је непоражени шампион кумите турнира, бивши војник и обавештајац, један од двојице нинџи на планети и да је највећи мајстор борилачких вештина.