Допинг у америчком спорту

Када се прича о допингу у Америци, он се најчешће гледа кроз случај Ленса Армстронга, не само америчке, већ и светске спортске иконе који је највеће резултате постигао уз помоћ илегалних супстанци. Многима је случај Ленса Армстронга био повод да се позабаве проблему допинга у САД.

Контрола допинга у Америци је толико комплексна и разноврсна, или боље речено хаотична, да је јако тешко оценити да ли је она квалитетна или не. Многи амерички антидопинг стручњаци сматрају да су амерички антидопинг прописи пуни рупа које омогућавају спортистима да уз мало ризика користе илегалне супстанце.

На примеру отказане борбе између боксерских шампиона Флојда Мејведера и Ману Пакјаа, можда се најбоље види озбиљност проблема допинга у Америци. Двојица боксера требало да је имају меч у јануару 2010. године у којем би сваки зарадио по 40 милиона долара, док би сам меч донео још 200 милиона долара организаторима. Ипак окршај Мајведера и Пакјаа је отказан јер се борци нису договорили око начина допинг контроле.

Мејведер је захтевао олимпијски начин што је подразумевало насумичне провере крви и урина током припрема, све до почетка борбе. Пакјао је одбио рекавши да је сујеверан, да га узимање крви слаби и да жели да се контрола врши под правилима Државне комисије Неваде која захтева само анализу урина пре или после меча. Боксери су успели да се договоре и око новца и око свих других појединости, али на крају не и око начина контроле. Због тога је меч на крају и отказан.

Иако су САД прве које осуђују спортисте који користе допинг, ни амерички спортисти нису имуни на коришћење недозвољених супстанци. За разлику од многих других земаља систем контроле у Америци разликује се од спорта до спорта, од листе илегалних супстанци, преко начина контроле, па све до самих санкција за оне спортисте чији су резултати позитивни.

Да би се уопште објаснио систем антидопинг контроле потребно је рећи да је Светска антидопинг агенција (WADA) кровна организација која поставља стандарде, даје инструкције, саставља листе недозвољених супстанци прописује правила па и технике које се користе у контроли антидопинга.

Када је у питању допинг контрола WADA је у хијерархији изнад Светског олимпијског комитетета, свих националних олимпијских комитета, као и свих спортских савеза и лига. WADA је заслужна за доношење Светског антидопинг кода који је прихватило више од 600 различитих спортских организација. Светски антидопинг код служи као основа за најстрожији систем антидопинг контроле.

Ипак, Американци су 2001. године основали Антидопинг агенцију САД (USADA) која је подређена WADA-и али је задужена за контролу америчког олимпијског и параолимпијског тима, као и панамеричких и парапанамеричких спортиста. Америчка антидопинг агенција примењује све стандарде које је прописала Светска антидопинг агенција.

И док је контрола америчких олимпијаца, макар на папиру оштра, проблем настаје код америчких професионалних лига које имају сопствена правила и стандарде контроле, који су далеко нижи од оних званично прописаних. На том примеру се виде дупли стандарди који владају у америчком спорту.

Уколико USADA код неког од спортиста открије трагове недозвољених супстанци, по највишим критеријумима који владају у свету, тај спортиста ће од стране свог савеза бити жестоко кажњен. Добар је пример америчког спринтера Тајсона Геја који је 2013. године био позитиван на антидопинг тесту. Геј је, након позитивног налаза, од стране Америчке тркачке асоцијације кажњен двогодишњом суспензијом која је највероватније значила и крај каријере.

Са друге стране, најбогатији амерички спортови (амерички фудбал, бејзбол, кошарка и хокеј), и професионалне лиге NFL, MLS, NBA и NHL имају сопствени антидопинг систем контроле, који није ни близу оном какав прописује Светска антидоинг агенција. Лабавија допинг контрола омогућава спортистима у тим лигама да уз минимални ризик користе недозвољене супстанце.

Разлог овакве разлике у квалитету контроле од спорта до спорта, односно од савеза до савеза је колективно преговарање. Један од предмета преговарања код колективног уговора који играчи потписују са клубовима и челницима лиге је антидопинг контрола.

У преговорима, представници синдиката играча имају чврст став у којем захтевају да тестирање буде што лабавије. Чак је и листа недозвољених супстанци, у скоро свим америчким професионалним лигама много краћа од оних које је прописала Светска антидпонг агенција и Светски олимпијски комитет. У тим лигама немогуће је наметнути било шта ван онога што синдикати играча договоре и потпишу са власницима клубова и челницима такмичења. Немогуће је да било која институција са стране одлуком наметне пооштрену контролу или било коју другу промену.

Тако се долази до ситуације да када играч у NFL лиги буде позитиван на антидопинг тесту први пут, добија казну од четири меча суспензије (без плате), други пут казна је осам мечева, док након трећег пута следи једногодишња казна. Иронија је у томе што од свих америчких професионалних лига, NFL има најоштрију антидопинг политику. На основу тога може се само наслутити какво је стање у NBA, MLS и NHL лиги.

У свим наведеним америчким лигама спроводи се стриктно тестирање урина у чијем се узорцима траже трагови недозвољених супстанци, најчешће анаболичких стероида. Нигде није предвиђено тестирање крви или било који други инвазивни метод тестирања, јер се сматра да то може повредити играча. Начином тестирања у тим лигама малтене је немогуће открити када играчи користе HGH тестирање, тестирање на коришћење хорнома раста, које је веома распрострањено у последње време.

NFL лига једина примењује спорадично, насумично тестирање играча током читаве године. Од када се од 2005. године такав начин контроле спроводи резултати су очигледни. У том периоду откривено је 111 позитивних тестова, док је суспензије добило 54 играча. Иако амерички фудбал предвиђа тестирање и ван сезоне, али челници Светске антидопинг агенције нису похвалили NFL лигу јер сматрају да је играчима лако да уоче шаблон и да се без проблема спреме за контролу.

Ако овоме додамо истраживање које је спроведено, где су интервјуисани бивши играчи америчког фудбала сами рекли да око 90 одсто играча користи стероиде, док је реална процена да више од 60 одсто лиге користи недозвољене супстанце, јасно је зашто су критике челника   Светске антидопинг агенције оправдане.

У осталим такмичењима антидопинг контроле се врше стриктно док траје сезона, или најдаље док се играју предсезонски мечеви, што значи да је употреба илегалних супстанци малтене дозвољена у припремним периодима и ван сезоне. Имајући у виду да и када се поједини случајеви открију, лига задржава право тајности, односно необјављивања података, тешко је утврдити колико је реално тестова позитивно.

Након независне истраге спроведене 2007. године, утврђено је да је најмање 87 бејзбол играча користило стероиде. Занимљиво је да су у периоду од 1990. године до 2000. године, које се назива „златно време допинга", јер је употреба стероида пре свега у бејзболу била масовна, оборени скоро сви вишедеценијски рекорди који су важили у овом спорту.

Још је драстичнији пример НБА лиге где је од 2000. године па до данас, због допинга укупно кажњено осам играча. Последњи случај догодио се прошле године када је због коришћења стероида Хидајет Туркоглу кажњен са 20 мечева суспензије.

Благе казне за допинговане спортисте су оно што посебно упада у очи. Као што је поменуто, док поједини спортски савези прате инструкције Светске антидопинг агенције и ригорозно контролишу и кажњавају допинговане такмичаре, у америчким професионалним лигама казне су, најблаже речено, благе.

Професионални атлетичар у Америци за прво откривање допинга добије суспензију од две године, за други покушај четири, а за трећи доживотну забрану. Постоје и блаже казне за блаже случајеве, али и најмања казна предвиђа вишемесечну суспензију, док други преступ предвиђа вишегодишњу паузу.

Са друге стране, један играч америчког фудбала, за први позитиван тест добија казну од четири меча суспензије без плате, за други откривени допинг казна је осам утакмица, док је за трећи пут казна једногодишња суспензија.

На сву конфузију у антидопинг правилима професионалних лига додатне компликације увели су закони који владају у појединим америчким државама. Тако су двојица играча NFL екипе Минесота Викингс пре неколико година суспендована због допинга. Они су тужили клуб и лигу суду у Минесоти. Имајући у виду да у држави Минесота важи закон да се радник не сме казнити уколико је користио наркотике, или друге забрањене супстанце (у овом случају анаболичке стероиде), ван радног места (у овом случају ван клуба), не сме бити кажњен.

Лига је била приморана да поништи казну док је клуб морао да врати играче у екипу. Имајући у виду да су у исто време двојица играча Њу Орлеанса била под сличном суспензијом, челници лиге су укинули и њихове казне и одлучили да се такво правило односи на све. Тако је закон једне америчке савезне државе додатно урушио лабави систем контроле у многим америчким спортовима.

Ако свему овоме додамо чињеницу да строже тестирање допинга не иде у прилог ни власницима клубова, ни челницима лиге, а најмање играчима, јер свака допинг афера баца сенку на такмичење и доводе до ситуације у којој сви губе новац, није реално очекивати да се успостави било каква оштрија контрола.

Уз све проблеме не треба занемарити ни чињеницу да велики број самих играча, нема проблема да узима допинг и снажно се противи било каквој промени у систему контроле. Тај став синдикати играча бране у току преговарања код потписивања колективног уговора.

Ни ту не престају сви проблеми који владају у хаотичном антидопинг систему САД. Ако се каже да је ситуација у америчким лигама несређена, онда је ситуација у боксу и појединим борилачким у Америци спортовима равна хаосу.

За контролу допинга боксера надлежност имају и државне комисије, најчешће државе Неваде и Калифорније у којима се одвија највећи број борби, као и саме боксерске федерације (WBC, WBA, IBF...). Дакле не постоји јединствено регулаторно тело које се бави овим проблемом.

Скоро ниједна од наведених институција не примењује протоколе које је установила Светска антидопинг агенција, тако да је у зависности где се меч одржава и за коју титулу (за титулу једне од надедених боксерских федерација), примењују се различита правила.

Осим уколико се не ради о аматерским мечевима на светским првенствима и олимпијским играма, где борци подлежу стандардима Светске антидопинг агенције и другим институцијама, професионални бокс захтева минимална тестирања.

Најчешћа пракса је да се борци тестирају непосредно пре или после меча, односно да се не тестирају током припрема за мечеве. Поједине институције чак и не захтевају обавезно тестирање. И овде важи правило да се тестира само урин, чиме се не врши провера крви где се могу открити новије супстанце које се користе у допингу.

Такође не постоје јединствени систем казни, већ су оне различите од случаја до случаја. Тако је Комисија државе Неваде казнила боксера Фернанда Варгаса са 100.000 долара и деветомесечном суспензијом након што је 2002. године био позитиван након меча са Оскаром Делахојом на стероид станазолол. За исти прекршај, две године касније, ММА борац Кимо Леополдо суспендован је на шест месеци. Хулио Цезар Чавез јуниор, син Хулија Цезара Чавеза 2009. године кажњен је седмомесечном суспензијом од одбијањем десет процената од 100.000 долара хонорара колико је добио за меч.

Боксерске федерације WBA, WBC и IBF имају такође различите антидопинг протоколе. Тако WBA тестира само борце који се боре за светску титулу. WBC федерација од бораца захтева да се тестирају само након борби, никако раније. Једино IBF федерација захтева да сви борци буду тестирани невезано да ли се боре за титулу. Ипак, чак и уколико се код неког од боксера установи да је користио допинг, IBF задржава право да га не казни, као што је то учинио у случају Рој Џонс Јуниора који је 2000. године био позитиван на супстанцу андростенедион. IBF и поред позитивног теста није одузеча шампионски појас Рој Џонс Јуниору, нити му је изрекла суспензију.

Посебно је занимљива казнена политика WBC федерације која предвиђа да у борби за титулу, уколико се код шампиона открије да је користио допинг, одузима титула, док се код изазивача, уколико се установи допинг, изриче једногодишња забрана борбе за титулу. То значи да се за исти прекршај у истој борби, различито кажњавају шампион и изазивач.

Све наведено не открива ни изблиза све нелогичности које владају у антидопинг политици у САД. У земљи где је спорт на првом месту бизнис, они спортови који доносе највише новца поштеђени су ригорозних допинг контрола. Они спортови у којима новца има у мањој мери, подлежу строгим антидопинг програмима. Највећи критичари оваквог стања у америчком спорту су сами Американци који траже реформу и нови приступ проблему допинга.