Допинг, државни пројекат Западне Немачке

Када је 1989. године срушен Берлински зид и када се Немачка коначно ујединила, скоро све тајне источног дела земље, који је био под комунистичком влашћу, за пар месеци биле су познате. Архиве злогласне источнонемачке тајне служне Штази и друге државне архиве отворене су и на видело је избио велики број тајних досијеа који се деценијама сакупљао.

На тај начин, само неколико месеци након пада зида, откривени су докази који су потврђивали сумњу да су спортисти Источне Немачке били систематски допинговани уз благослов државе и надзор медицинских стручњака и научника. За мање од две године постало је познато колико је спортиста прошло допинг програм Источне Немачке, чак и колико су недозвољених супстанци у милиграмима узимали.

Након згражавања над размерама и монструознишћу пројекта који је од Источне Немачке направио једну од највећих спортских сила свог доба, нико никада није истражио да ли су се сличне ствари одвијале и у Западној Немачкој, па и другим западним земљама. Недавни покушај истраживања немачких историчара и сви проблеми и опструкције са којима су се сусрели говоре о великој завери ћутања који влада у том делу земље.

Прву озбиљну истрагу о организованом допингу, спонзорисаном од стране пара државних обвезника спроведена је тек недавно.

Многи сматрају да је предратна и нацистичка Немачка један од пионира допинга. Многе супстанце које се данас сматрају недозвољеним у свету спорта, настале су на тлу Немачке. За лек первитин, који је у Немачкој почео да се призводи 1938. године, сматра се да је „прадеда" кристал мета, једног од најраспрострањенијих наркотика у САД.

Лек первитин је лансирао немачки произвођач Темлер Верке. Основни састојак первитина био је метамфетамин, а служио је да одржи будност, концентрацију и свежину оног ко га користи. Због тих његових особина водећи психолог немачке војске Ото Ренке увео га је у војну употребу, највише да помогне пилотима да остану будни током лета, и бројних дежурстава. Ренке је лек претходно тестирао на студентима који, након његовог коришћења, нису осећали умор и лакше су саваладавали градиво, постижући импресивне академске резултате.

Успешно тестирање на студентима значило је да је и немачка војска, вермахт, спремна за његову употребу. Оно што тада није откривено, а што је касније установљено је чињеница да се након дуже употребе первита јављају многи психички и физички поремећаји. Такође, первит је стварао велику зависност, тако да су многи немачки војници, након дуже употребе умирали усред срчаног удара и других компликација. Покушаји појединих нацистичких доктора да током рата ограниче употребу первита остали су неуспешни.

Ипак, дрога је током рата била од помоћи немачкој војсци, држећи војнике будне и у стању еуфорије чак и током крвавих борби. Британски обавештајци називали су первитин „немачком чудесном пилулом", али первитин је често био и састојак чоколаде која је давана пилотима.

Занимљиво је да је первитин остао у употреби и дуго по завршетку од Другог светског рата и то као лек који је без већих проблема могао да се добије у апотеци. Доктори нису оклевали да напишу рецепт онима који су патили од депресије и честих промена расположења. Посебно је био популаран међу студентима који су га користили, као што је већ речено, да савладају осећај поспаности и одрже концентрацију током учења.

Лек су користили и спортисти којима је помагао пред велике утакмице у мечеве. Немачки боксер Јозеф Јуп Елце 1968. године преминуо је у рингу у току меча на којем је примио невероватних 150 удараца у главу. Када је у 15. рунди пао, више се није дизао. Аутопсија је показала да је у крви имао три различите допинг сусптанце, између осталог первитин. Да га није користио, Елце би раније пао, са мање примљених удараца, а последице не би биле фаталне. Сматра се да је Јозеф Елце први немачки спортиста који је преминуо од последица допинга.

Сумња се да је управо первитин био средство којим је допингована репрезентације Немачке која је на освојила Светско првенство 1954. године. Репрезентација Мађарске, која је поражена у финалу, тачније сам Ференц Пушкаш, оптужио је Немце за допинг, али ти наводи никада нису доказани.

Первитин је дуго после рата био у медицинској употреби, а тек је осамдесетих година прошлог века забрањен.

И док је первитин био само почетак допинговања, оно што је дошло касније био је наставак, који је касније израстао у организовано допинговање спортиста. Од тренутка када су две немачке подељене и када су на спортским приредбама наступале као две одвојене државе, постојао је велики ривалитет који није имао границе.

Почетком седамдесетих година прошлог века Источна Немачка је почела да развија свој допинг програм у којој је један од носилаца био медицински институт у Дрездену, све под под покровитељством државе и будним оком Штазија. Као што је речено, сви детаљи су откривени убрзо након пада берлинског зида.

Ипак, и Западна Немачке кренула је истим путем. Пројекат није био толико темељан и успешан као код тадашњег источног суседа, али је у основи био исти, јер се финансирао из државне касе. За разлику од Источне Немачке, подаци о размерама допинга у Западној Немачкој никада у потпуности неће бити познати. Више од две деценије је било потребно да се Немачка суочи са својом хладноратовском прошлошћу, макар у области спорта.

Да није било извештаја истраживачког тима Хумболт универзитета, о програму организованог допинга у Западној Немачкој се вероватно ништа не би сазнало. Пре четири године у немачком магазину Шпигл (Der Spiegel), у петостраном тексту представљени су први резултати извештаја на којем је рађено две године. Након расправе у Комисији за спорт немачког парламента Бундестага, прошле године је Извештај на више од 800 страна објављен у целости.

У њему се потврђују ранијен сумње да је држава стајала иза система организованог допинга. Наводи се да су поједини министри својевремено инсистирали на допингу како би западнонемачки спортисти бележили врхунске резултате на међународним такмичењима. Истиче се и да је држава деценијама финансирала истраживања о супстанцама које би могле да побољшају наступе спортиста, а помињу се стероиди, тестостерон, естроген и еритропоетин (ЕПО).

У извештају тима са Хумболт универзитета додаје се и да су играчи немачке репрезентације која је 1954. године постала првак света добијали инекције метамфетамина Первитин, данас познатијег као спид.

На Светском првенству 1966. године остало је забележено да је доктор Михаило Андрејевић, бивши фудбалер и доктор спортске медицине, послао је писмо председнику Немачке атлетске федерације, доктору Максу Данцу, у којем га је обавестио да су резултати допинг тестова које је ФИФА спровела на крају Мундијала показали да је код тројице немачких фудбалера нађен траг забрањене супстанце ефедрин. ФИФА је међутим недавно навела да никада није знала за постојање писма.

У извештају се наводи да су сви фудбалери Ајнтрахта из Франкфурта примили ињекције пред утакмицу финала Купа шампиона против Реала 1960. године. Једини ко је одбио је допинг је капитен екипе Алфред Пфаф. Један од фудбалера те генерације Ајнтрахта, Ричард Херман, осам година касније преминуо је од цирозе јетре. Херман је у тренутку смрти имао 39 година. Дозу ироније читавој ситуацији даје став Немачког фудбалског савеза који је тражио писмено извињење од тадашњег играча Реала Ференца Пушкаша, који је 1954. године оптужио Немце за допинг. Тек када се Пушкаш писмено извинио, екипа Ајнтрахта је пристала да игра финале.

У извештају се наводи да је допинговање било интезивно од 1950. до 1970. године. Између осталог, сумња се и да је генерација „панцера" из 1974. године, предвођена легендарним Францом Бекенбауером добијала забрањене ињекције.

Средства се нису бирала ни за Олимпијске игре 1972. године, које су одржане у Минхену. Један од спортских функционера тог доба рекао је да је освајање медаља највећи интерес државе. И поред огромног новца уложеног у истраживање најсавременијих метода допинга, програм ипак није могао да парира оном који је постојао у Источној Немачкој.

Као централна фигура допинга наводи се доктор Јозеф Кил, вођа тима доктора који су се бринули о западнонемачком олимпијском тиму. Кил је преминуо 2000. године, а остао је упамћен по борби коју је водио да се анаболички стероиди скину са листе забрањених супстанци.

Све последице организованог допинга у Западној Немачкој можда се најбоље виде на примеру 26-годишње атлетичарке Биргит Дресел која је 1987. године преминула због вишеструког отказивања органа. Након аутопсије у њеном телу је пронађена 101 различита супстанца. У званичном извештају међутим стоји да узрок смрти Дреселове није познат. Ипак, немачки експерт у области допинга, Вернер Франке рекао је да су узрок смрти били анаболички стероиди.

Иако је извештај на први поглед темељан, он није потпун. Тим истраживача се у току рада сусрео са огромним опструкцијама, пре свега од стране Федералног института за спортску науку (БИСП), али и других спортских институција које нису желели да отварају архиве.

Немачки историчар, један од чланова тима истраживача, Ерик Егерс, у интервјуу Шпиглу открио је са свиме се све сусретао током истраживања. Егер је навео да је његовом тиму било забрањено да копирају било шта из архиве већ су морали да преписују документа. Непотребно малтретирање челници БИСП-а су објаснили да постоји опасност да документа буду пуштена у јавност, што је, иронично, и жеља истраживачког тима.

Проблеми за Егера и његов тим почели су када су налетели на документ у којем се јасно види да је тај Институт 1977. године спроводио и истраживања и развоја анаболичких стероида за допинг спортиста. Садашњи директори БИСП-а нису се ни надали да ће тај документ бити откривен и према речима Егера били су искрено шокирани.

Такође, Егер сматра да су многа документа БИСП-а намерно уништена, тако да се никада, макар из архива, неће сазнати шта је све рађено у Институту. Уништена су скоро сва оригинална документа све до 1988. године. Егеров тим је успео да добије увид само у копије докумената везаних за допинг из 1991. године које им је дао увид у период пре 1989. године.

Према подацима који су остали, установљено је да су истраживања вођена у великим спортско-медицинским центрима у Фрајбургу, Келну и Сарбрикену, али недостају документа у којима се налази која је врста истраживања вођена, што значи да не може да се утврди да ли се у наведеним центрима радило на усавршавању анаболичких стероида и сличних супстанци.

Егер је навео да је било доста притисака да се прекине са истраживањем које је очигледно уплашило многе. Немачки историчар се пожалио да БИСП није желео да се у извештај ставе имена спортиста, што је читав пројекат чинило бесмисленим, док су прикривали и незгодне чињенице да је појединим докторима овај Институт уплаћивао новац на приватне банковне рачуне. Егер је рекао да су на зид ћутања наишли и у Фудбалском савезу Немачке. Из Савеза нису желели да дају одговоре и открију документа везана за допинг фудбалера на Мундијалу 1966. године.

Егер је навео да је слична ствар била и са Пливачким савезом Немачке. Из других извора дошло се до сазнања да су немачки пливачи били допинговани. Чак и Немачка антидопинг агенција (НАДА), која је на почетку пружала подршку истраживању, касније је одбијала да даје податке.

Занимљиво је да се у Извештају не покрива период након 1990. године, јер за наставак тавког истраживања нису имали подршку. У Извештају се међутим помиње изјава једног високог спортског званичника са почетка деведесетих година прошлог века који је рекао „Тренери су ми увек говорили да ако не узимаш ништа, нећеш имати резултате. Свако ко је постао нешто користио је (тестостерон).

Да организовани допинг у Немачкој није прошлост доказује и признање немачког бициклисте Стефана Шумахера. Након што је 2008. године суспендован на две године због допинга, Шумахер је открио да је био део уиграног  система. Овога пута није држава била покровитељ допинга, већ бициклистички тим, са екипом доктора. Бициклистима су на располагању биле све најновије недозвољене супстанце од којих је многима тешко ући у траг. Како је сам Шумахер признао, у систем је ушао у раним двадесетим годинама и то је био део његове рутине.

Ако је признање први корак ка излечењу, онда је и западни део Немачке, са две деценије закашњења, направио први велики корак ка борби против допинга. Ипак, у ери модерног спорта када се за победу не бирају средства, питање је да ли се грешке из прошлости више неће понављати.