Нестали Јапанац и најдужи маратон

За Шиза Канакурија се каже да је отац јапанског маратона. Овај атлетичар био је један од двојице јапанских спортиста који су учествовали на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године, што је било прво учешће Јапана на једној таквој манифестацији.

Оно по чему ће свет памтити Канакурија је чињеница да је његова маратонска трка на Играма у Стокхолму трајала тачно 54 године, осам месеци, шест дана, пет сата, 32 минута и 20,3 секунде.

Иако звучи невероватно, Канакури је поставио рекорд који вероватно нико никада више неће оборити. Читава прича око његовог учешћа на Играма у Стокхолму имала је комични заплет, чији је расплет уследио више од пола века касније.

Све је почело када је отац модерних олимпијских игара, Француз Пјер де Кубертен, након четири одржане олимпијаде, сматрао је да је дошло време да се у такмичење укључе и азијске земље. Позив су добили Јапанци код којих у то време није био развијен западњачки спорт или како су они рекли „француска идеја спорта" на основу које су и формиране модерне олимпијске игре.

У Јапану су се неговали традиционалне борилачке вештине и неки други видови спорта и физичког васпитања који су били својствени тој далекоисточној земљи. Јапан је у то време имао мало спортиста који су се бавили „западњачким" спортом. Један од њих је био тада 20-годишњи маратонац Шизо Канакури који је био кандидат за одлазак на Олимпијске игре у Стокхолму.

Како се наводи у биографији овог атлетичара, Канакури није имао тренера који би га усмеравао да правилно тренира и да се спреми за једну трку каква је маратон. Као пример наводи се веровање пионира јапанске атлетике да се брже замарају уколико пију течност. Тада нису схватали важност хидратације организма. Сам Канакури је ускраћивао себи воду и доводио тело на ивицу колапса више пута.

И поред лошијих метода тренинга Канакури је био сјајан атлета. Олимпијску норму испунио је у новембру 1911. године када је на трци у домовини поставио незваничан светски рекорд претрчавши стазу за два сата, 32 минута и 45 секунди. Ипак тај рекорд је био дискутабилан јер је маратонска стаза на такмичењу у Јапану износила 40 километара, а не стандардних 42,195 километара.

Канакури је тако постао други јапански спортиста који се квалификовао на Игре у Стокхолму. Поред Канакурија у олимпијском тиму се нашао атлетичар Јахико Мишима са тадашњег Царског универзитета у Токију који се специјализовао за трке на краћим деоницама (100, 200 и 400 метара).

Скромна јапанска олимпијска делегација пут далеке Шведске кренула 16. маја 1912. године. Само вожња трансибирском железницом трајала је пуних десет дана. Имајући у виду да није могао у том периоду да тренира, Канакури је користио свако стајање воза да трчи кругове око станице, да макар мало размрда ноге.

Ни по доласку у Шведску Канакури није имао мира, јер је морао да брине о једном од чланова делегације, Хизу Оморију (оцу јапанске кошарке) који се разболео.

Додатни проблем за обојицу јапанских атлетичара био је недостатак квалитетне опреме. Канакури је навикао да трчи у традиционалној јапанској таби обући (обућа где је палац раздвојен од остатка прстију), док је на Играма морао да носи копачке са металним крампонима.

Маратонска трка одржана је 14. јула 1912. године, по страшној врућини, када је у Стокхолму температура ишла и до 40 степени целзијуса. По пакленом дану 68 такмичара из 19 земаља било је на стартној линији на тркалишту у предграђу шведске престонице. Искусни маратонци из западних земаља носили су капе и пешкире на главама да их штите од паклене врућине, Канакури није био толико искусан.

Поред свих проблема јапански маратонац се добро држао више од пола трке, али је негде на 27. километру колабирао и изгубио свест. Њега су наводно приметили локални мештани који су га онесвешћеног увели на имање на којем су правили забаву. Канакури је дошао свести, попио је неколико сокова да се освежи, мало се дружио са  домаћинима и онда кренуо је пут хотела.

Канакури је, због срамоте коју је осећао јер није завршио трку, одлучио да сам напусти Стокхолм и врати се у Јапан. Имајући у виду да није стигао до циља организатори нису ни знали шта се догодило са њим. О својој одлуци да напусти земљу никога није обавестио. Шведске власти су неуспешно трагале за јапанским маратонцем и на крају су га прогласили несталим.

У Јапану Канакури се опоравио од неуспеха и спремао се за наредне олимпијске игре, несвесан да је у Шведској и даље на листи несталих лица. Олимпијске игре 1916. године у Берлину никада нису ни одржане због избијања Првог светског рата, тако да је Канакури учествовао на Играма 1920. године у белгијском Антверпену освојио 16. место. Канакури је учествовао и четири године касније на Олимпијским играма у Паризу, али ни тада није успео да заврши трку.

Канакури је у домовини учествовао у великом броју маратонских и полумаратонских трка, као и у традиционалној новогодишњој „Хакон-Екиден" трци дугој 218 километара која траје два дана.

Више од пет деценија касније 1966. године, шведски новинари установили да је нестали Канакури жив и здрав и да живи у Јапану. Тек тада су га шведске власти скинуле са листе несталих особа, иако је Канакури након Стокхолма учествовао на још две олимпијаде и низу других међународних такмичења. Тек тада је сам Канакури сазнао да се за њим трагало и да је био на списку несталих особа.

Олимпијски комитет Шведске, који је покушавао да сакупи средства за Олимпијске игре у Мексику 1970. године, контактирао је Канакурија и замолио га да заврши трку. Јапански маратонац, који је тада имао 75 година, одазвао се позиву. Трку је наставио на месту где је 1912. године колабирао и у лаганом темпу прошао кроз циљ.

Када је започео маратон Канакури је био 20-годишњи атлетичар, када је окончао маратон, Јапанац је био 75-годишњи ветеран, отац шесторо деце и деда десеторо унучади. Шизо Канакури доживео је дубоку старост, преминуо је 1983. године у 92. години живота. На месту где су га локални мештани нашли у близини Стокхолма постављена је комеморативна плоча у његову част.