Кад спортисти флертују са фашизмом

Политику нулте толеранције према увредама на националној и расној основи, као и сваку промоцију фашизма, ФИФА је коначно демонстрирала на примеру Јосипа Шимунића. Неформално објављен рат овој девијантној појави у спорту објављен је кажњавањем хрватског фудбалера са десет мечева суспензије због усташког поклича на сред Максимира.

Казна ФИФА наишла је на општу подршку јавности, медија и фудбалских поклоника у вропи и свету, осим наравно у Хрватској где су фудбалски савез те земље, као и сам актер догађаја Јосип Шимунић, већ најавили жалбу.

Ово је вероватно и највећа казна у историји фудбала један овакав испад. Сам Ногометни савез Хрватске пропустио је шансу да оштром казном санкционише понашање свог фудбалера. Сам Шимунић је пропустио прилику да се извини за глупост правдајући усташки поклич изливом љубави према отаџбини. У том случају, праведну казну на крају је морала да разреже ФИФА.

Ако су изливи национализма, увреда на расној, верској, националној и свакој другој основи, на трибинама све учесталији, то не значи да играчи на терену треба да крену истим путем. На жалост, испад Шимунића није једини у фудбалу и спорту уопште.

Да су УЕФА, ФИФА или макар Фудбалски савез Италије знали адекватно да казне Паола ди Канија, који је, док је наступао за Лацио, на мечевима против Роме и касније Ливорна навијаче Лација одпоздрављао уздигнутом руком, можда данас не бисмо дошли до случаја Шимунић.

Паоло ди Канио је један од ретких, ако не и једини, спортиста који се јавно изјаснио као фашиста. Како је слобода мишљења, говора и свега осталог загарантована, нико не спори Ди Канију да подржава и симпатише било коју идеологију. Проблем је међутим када се приврженост једној таквој идеологији демонстрира на терену, наочиглед целог света.

Ди Канио је играч кога воле домаћи навијачи, мрзе противници, на терену је борбен, жустар и темпераментан. Уз сво поштовање његових фудбалских квалитета и карактера, чак ни он себи није смео да да за право да публику поздрави фашистичким (или како је рекао старим римским) поздравом. Први пут, на мечу против Роме Ди Канију је опроштено ово кокетирање са фашизмом. Када је то урадио и пред навијачима Ливорна 2004. године, који су традиционално лево оријентисани, морао је да реагује чак и Фудбалски савез Италије. Казна за Ди Канија више је личила на пацку него на озбиљну санкцију за озбиљан прекршај. Италијански фудбалер је кажњен са једном утакмицом суспензије и 7.000 евра. Председник ФИФА Сеп Блатер је тада рекао да не би било лоше да се Ди Канију изрекне доживотна забрана бављења фудбалом, али та претња остала је само на речима.

Ди Канио је чврсто држао свој став и много година након инцидента, само што је тада коначно јавно признао да је фашиста, али не и расиста (како је објаснио).

„Увек ћу поздрављати тако јер ми то даје осећај припадности мојим људима... Поздравио сам своје људе на начин који ми даје осећај припадности групи која цени праве вредности против стандардизације које нам друштво данас намеће", рекао је Ди Канио после меча.

Ди Канио је више пута јавно исказао дивљење према фашистичком вођи Бениту Мусолонију за кога сматра да је несхваћен политичар. На својим леђима бивши италијански фудбалер, данас тренер, има истетовирану слику орла са сликом Мусолинија у подножју. Такође, 2010. године Ди Канио је присуствовао сахрани Паола Сињорелија, италијанског политичара, декларисаног фашисте. Сињорели се доводио у везу са териристичким нападом у Болоњи у 1980. године у којем су погинуле 85 особе. Напад је извела неонацистичка група Nuclei Armati Rivoluzionari.

Ди Канио је за фашистичке поздраве на терену и јавним декларисањем као фашисте избегао оштрије казне фудбалских институција. Ипак, темпераментни Италијан и данас плаћа данак гресима из прошлости.

Када је започео менаџерску каријеру у Свиндон Тауну 2011. године, синдикат GMB је прекинуо спонзорство клубу у знак негодовања што је управа признатог фашисту ставила на место трнера. Клуб је остао ускраћен за 4.000 фунти по сезони што је мала, али симболична казна.

Ни његово преузимање Сандерленда у марту 2013. године није прошло без последица. Тадашњи потпредседник клуба Дејвид Милибанд, лабуриста и бивши министар спољних послова Велике Британије, по доласку Ди Канија напустио је клуб. Италијан је неколико недеља по преузимању клуба већ нудио оставку управи Сандерленда због страшног медијског притиска који је вршен на њега.

Тај притисак дао је резултате јер се сам Ди Канио се у последње време све више „посипа пепелом", дајући све мање значаја својим политичким ставовима.

„Осећам се да не треба да се непрестано правдам људима који ово не разумеју... Ја нисам политичар и не доводим себе у везу са било којом организацијом. Нисам расиста и не подржавам идеологију фашизма. Поштујем свакога. Ја сам човек фудбала и заједно са породицом, само ми је то битно", изјавио је недавно Ди Канио, ограђујући се од ранијих про-фашистичких изјава.

Данас је Ди Канио, према сопственим речима, аполитичан и несхваћен човек који вешто избегава сваку причу о политичким ставовима, наглашавајући да му је фудбал на првом месту. Оно што су фудбалске иниституције пропустиле да казне, санкционисала је сама јавност. Где год даље буде радио Ди Канио ће морати изнова да се правда самог себе.

Грци су у скорије време имали два екстремна случаја у којима су поједини спортисти, изјавама или акцијама показали наклоност према фашизму. Многи то повезују са успоном десничарске странке Златна зора која има све више симпатија у свим сверама друштва, укључујући спорт.

Велики скандал је избио на Олимпијским играма 2012. године у Лонодну након што је грчка атлетичарка Вула Папахристу на Твитеру оставила поруку којим је увредила емигранте из Африке. Вула је написала: „Са тако много Африканаца у Грчкој... Барем ће комарци са Западног Нила јести домаћу храну".

Након кратког притиска јавности, Вула Папахристу је избачена из грчког олимпијског тим непосредно пред почетак такмичења у троскоку. Наравно Папахристу, која је наводно симпатизерка Златне зоре, рекла је да није имала намеру да увреди било кога (звучи познато), али Олимпијске игре у Лондону за талентовану Гркињу биле су готове пре него што су почеле.

У случају младог фудбалера Гиоргоса Катидиса Грци нису чекали притисак или прекор јавности, већ су муњевито и одлучно реаговали. У марту ове године 20-годишњи Катидис, који је тада играо за АЕК, на мечу против Верие победнички гол је прославио подигавши руку опонашајући нацистички поздрав.

Јавност је била згрожена потезом младог фудбалера за кога се сматрало да ће бити предводник репрезентације. Фудбалски савез Грчке моментално је доживотно суспендовао Катидиса из репрезентације и казнио га са 50.000 евра. АЕК је суспендовао фудбалера до краја сезоне.

Катидис је више пута покушао да оправда свој потез, па је тако прво рекао да није показао нацистички поздрав, већ да је поздрављао пријатеља на трибини, а касније је објашњавао да није ни знао шта тај поздрав значи. У покајничкој изјави Катидис је рекао да је његово понашање било неприхватљиво.

„Осећам се грозно због оних које сам увредио мојим глупим потезом. Желим да нагласим да нисам фашиста, неонациста или расиста. Имам полубрата из Порторика, док је моја породица раније већ искусила најтежи расизам... Чињеница да нисам знао шта чиним није изговор", рекао је млади фудбалер који је репрезентативну каријеру завршио у 20. години.

Када је у питању Острво, Британци су веома осетљиви по питању увреда на расној, националној, верској и свакој другој основи. Фудбалске институције и судови експресно кажњавају навијаче, али и поред борбе има доста расизма на трибинама енглеских стадиона.

Када су играчи у питању, на најмању сумњу да је неко увређен по било којој основи, Фудбалски савез Енглеске разрезује оштре казне. Случајеви Луиса Суареза и Џона Терија који су прошле сезоне оштро кажњени због непромишљених речи упућених противничким играчима демонстрирале су ефикасност енглеских институција да се носе са расизмом у спорту.

Тако је нападач Ливерпула Луис Суарез кажњен са осам мечева суспензије када је на мечу против Манчестер Јунајтеда на расној основи увредио Патриса Евру. Уругвајац је због једне непромишљене речи, од медија и фудбалских радника, разапет на стуб срама.

Због сличне ствари кажњен је и капитен Челсија Џон Тери који је на мечу против Квинс парк ренџерса прошле године на расној основи увредио Антона Фердинанда. Тери је суспендован четири утакмице а морао је да плати и 220.000 фунти казну.

На жалост ни европска кошарка није имуна на глупости које праве играчи. Литвански репрезентативац Криштоф Лавринович, пре поласка на Европско првенство у Словенију у септембру ове године, на белом знаку „најки" на ранцу, нацртао је кукасти крст (свастику).

Литванци су одмах реаговали, упозорили су играча на глупост коју је починио. Лавринович се касније извињавао за овај непромишљен потез, додајући, што је већ уобичајено, да није неонациста и да не подржава ту идеологију.

На крају, сви спортисти који су икада имали фашистичке и расистичке испаде, било да су поклоници идеологије или су те ствари урадили непромишљено, трпели су санкцију. Неке су санкционисале спортске и правне институције, друге је анатемисала сама јавност и навијачи. Ако је пре Шимунића било пропуста да се оштрије кажњавају ове појаве, након казне хрватском репрезентативцу, јавно подржавање фашизма код спортиста могло би да постане прошлост.