Кајак, друга страна медаље

Да би се постигли добри резултати и освојиле медаље потребна је најпре воља, а потом кондиција, снага и брзина. Пут на светски шампионат у елитно кајакашко друштво, кажу, дуг је.

"За девет година, колико веслам, превеслао сам баш много, више од 50.000 километара, а то је као око целе земље и још више", каже Александар Алексић.

Кајак их је, кажу, све везао за воду, а понеке и довеслао до брачне луке.

Спремност кајакашима доноси дрес са грбом Србије, а Савезу, поред технике и брзине веслања, и додатну бригу око опреме.

"Ми смо кућа путујућа, у комби и на приколицу стане више од двадесет чамаца и сва њихова опрема", каже Мирослав Алексић, тренер.

Драган Николов, физиотерапеут каже да су и они обавезни део опреме, јер се без физиотерапеута не иде.

Поред свих чамаца обавезан део кајакашке опреме су, да не верујете, и бицикли.

"У Савезу имамо два бицикла за тренере, због стреса, кад кајакаши возе да могу да их стигну", каже Мирослав Родић, селектор.

Уз много труда иде и много калорија.

"Хране никад доста, ми смо терминатори", каже Марко Новаковић, а Душко Станојевић додаје да једу пола килограма меса на дан, два до три килограма воћа, а после такмичења не знају, каже, колико је доста.

Док се не врате на домаћу кухињу, између такмичења и путовања, остају печати у пасошу и кајакашке акредитације.

"Ретко кад можемо нешто да видимо на такмичењима, то је само пут од стазе до хотела и назад, остају само успомене и понека слика", каже Николина Молдован.

Сестрама Николини и Оливери Молдован ова слика са Светског првенства у Дуисбургу сигурно ће заузимати почасно место.