Кацига главу не чува

На први поглед, са опремом и штитницима на себи, хокејаши изгледају нерањиво. Ипак, и ови снажни спортисти познају границе бола. Највећи „непријатељи" хокејаша, тачније повреде због којих окончавају каријере, догађају се у пределу главе.

Тешки потреси мозга остављају и тешке здравствене последице са којима се ови спортисти боре и по окончању професионалног бављења хокејом. Константне мигрене, поремећаји вида и равнотеже, губитак памћења чак и депресија, само су неки од последица које остају након тешких повреда главе. Неким хокејашима повреде главе су моментално прекидале професионалну каријеру, некима је каријера окончана због последица које су се јављале касније.

Крис Пронџер, ветеран НХЛ лиге и бек Филаделфије имао је дугу 18-годишњу каријеру која је крајем 2011. године окончана тешким потресом мозга. Овај играч је прво на мечу против Торонта добио ударац у око због чега је паузирао шест мечева. Када се вратио на лед, на мечу против Финикса поново је повредио главу када се закуцао у ограду након што га је противнички играч гурнуо.  Пронџер је два дана касније поново био у тиму на мечу против Винипега, али због последица повреде морао је да напусти игру. Никада се више није вратио на лед.

Играч Бостон Бруинса Марк Сејвард  је у марту 2010. године изнесен са леда након што га је ударио хокејаш Питсбурга  Мет Кок. Овај играч је успео да се врати на у екипу за време плеј-офа. У току летње паузе Сејвард је почео да осећа последице повреде. Повремено је имао губитак памћења, мигрене су биле честе, као и депресија. Ипак, на Сејвард  се поново вратио у игру у децембру 2010. године. Ипак, убрзо је примио жесток ударац у главу од играча Колорада Мета Ханвика који је највероватније окончао Сејвардову каријеру. Сејвард се још није враћао на лед, и према сопственом признању близу је одлуке да заврши каријеру, без обзира што би остао без четири милиона годишње колико има до истека уговора 2017. године.

Браћа Линдрос, Ерик и Брет, такође су хокејашке каријере окончали након неколико узастопних  потреса мозга. Ерик је имао каријеру дугу 15 година, која је окончана 2007. године након серије од осам потреса мозга која је почела 1998. године. Само у сезони 1999. - 2000. Ерик је имао четири повреде главе, од чега је најтежи потрес био након ударца бека Њу
Џерси Девилса Скота Стивенса.  Ерик је каријеру окончао у 34. години у дресу Даласа.

Ериков млађи брат, Брет Линдрос, имао је мање среће. Брет је каријеру окончао са непуних 20 година, након непуне две сезоне у НХЛ лиги. Брет је изабран у првој рунди драфта од стране Њујорк Ајслендерса , а за кратко време доживео је три потреса мозга. Две повреде главе Брет је имао у размаку од само осам дана. Како је сам рекао, сваки пут му је требало све више времена да се опорави од повреда, а имао је краће амнезије и на самом мечу.

И каријера сјајног Пата Лафонтејна окончана је након серије од шест тешких потреса мозга. Хокејаш који је током каријере постигао 468 голова, „клизаљке о клин" је окачио са само 33 године због последица повреда главе. Први потрес мозга Лафонтејн је доживео у дресу Ајслендерса 1990. године када је изгбио свест после ударца играча Ренџерса Џејмса Патрика.  Последњу повреду главе доживео је 1998. године након судара са противничким играчем. Лафонтејн је читаву сезону 1996/97. пропустио управо због тешког потреса мозга, након што је главом ударио у лед после судара са једним играчем Финикса.

Лафонтејн је у једном интервјуу описао како се осећао након тешких повреда: „Неуролог на клиници ме је питао да ли се осећам као да је неко дошао и исчупаи читаву моју личност и мотивацију. Тачно сам се тако и осећао... Сећам се да сам био уплашен јер сам првих месец
дана након мог петог потреса мозга био веома депресиван. Нисам желео да изађен из своје собе. Уплашио сам и своју жену јер сам жестоко реаговао на сваку ситницу".

Скот Стивенс је један од играча који је успео да уђу у „Кућу славних". И ова славна каријера на жалост окончана је након последица које је оставио тежај потрес мозга у јануару 2003. године. Стивенс је био познат као жесток играч који је често без милости стартоао на противничке играче. Ипак 2003. године претрпео је жесток ударац у главу од Павела Рубина. Успео је Стивенс да се опорави и врати на лед, и да са својим тимом, Њу Џерси Девилсима, освоји Стенли куп. Ипак у јануару 2004. године Стивенс је морао да се повуче због последица повреда главе. Прошле године Стивенс је постао асистент тренера у екипи Девилса.

Ни голмани у хокеју нису поштеђени повреда главе. Легендарни чувар мреже Њујорк Ренџерса Мајк Рикнер окончао је своју 15-годишњу каријеру у 37. години, иако је желео и даље да игра. Разлог за окончање каријере су две повреде главе у размаку од осам месеци. Прву повреду Рикнер је претрпео када га је пак погодио и главу. Другу када га је противник коленом ударио у браду. Ричер се повукао у септембру 2003. године пре почетка нове сезоне.

Метју Барнаби је један од играча који је био љубимац навијача у свих седам клубова за које је наступао. Иако је видок само 185 центиметара и тежак 87 килограма, што је нешто испод просека за НХЛ лигу, овај играч се често тукао са много крупнијим играчима. Док је наступао за Далас Старсе, једна туча у јануару 2007. године окончала је његову каријеру. Барнаби се тада потукао са Џошом Гратоном из Финикса. Након што је добио батине, Барнаби је имао здравствене проблеме укључујући повремени губитак памћења, и повремени губитак вида у чевом оку. Каријеру је завршио у јулу 2007. године.

Наставиће се...