Кацига главу не чува

Ерик Линдрос један је од играча чију је каријеру завршила повреда, или тачније, серија повреда. Овај играч Филаделфије, Њујорка, Торонта и Даласа је у току каријере много времена проводио на лечењу после језивих стартова које је трпео.

Линдрос, који је 1995. године био МВП лиге, у периоду од 1998. године, до 2007. имао је осам потреса мозга. Само у сезони 1999-2000. овај играч је доживео четири повреде главе, а целу сезону 2000/01. Линдрос је провео на листи повређених.

Ни Линдросов млађи брат Брет није имао више среће, напротив. Брет Линдрос је 1994. године изабран у првој рунди драфта од стране Њујорк Ајслендерса, али повукао се само после две године због повреде главе. Занимљиво је да је 20-годишњем Брету то био трећи потрес мозга у каријери, други у размаку од осам дана.

После окончања каријере Брет Линдрос је рекао да га је највише уплашило то што му је после сваког потреса мозга било потребно све више времена да се опорави, док му се дешавало да у појединим тренуцима за време утакмице привремено изгуби памћење.

За 15 сезона у НХЛ лиги Пет Лафонтејн је играо за три тима, и успео је да уђе у Кућу славних. На жалост и ова сјајна каријера окончана је тешким повредама главе. Лафотејн је у за време своје играчке каријере доживео шест потреса мозга.

Прво "ватрено крштење" овај играч је имао 1990. године док је наступао за Њујорк Ајслендерсе, када је, после судара са играчем градског ривала Ренџерса, остао без свести. Последњу повреду главе овај играч је доживео у марту 1998. године.

После стравичног судара са играчем Пингвинса Франсоом Лерусом, Лафонтејн је због тешког потреса мозга пропустио целу сезону 1996/97. Овај играч се повукао са само 33 године, а по окончању каријере признао је да је због ових тешких повреда патио и од депресије.

Скот Стивенс је био један од најбољих дефанзиваца НХЛ лиге пре него што се повукао 2004. године. На жалост и за ово повлачење заслужна је контузија главе, тачније синдром који прати тешки потрес мозга који је овај играч доживео на плеј-оф утакмици 2003. године.

За Стивенса, који је иначе важио за жестоког играча, кобан је био дуел са Павелом Кубином који га је у плеј-оф мечу ударио у главу. Овај играч је остао у екипи Њу Џерси Девилса до краја плеј-офа, и на крају освојио Стенли куп. На жалост већ у јануару наредне године, Стивенс је мора да се повуче због последица које је изазвала та контузија.

Голман Њујорк ренџерса целу 14-годишњу каријеру провео је у овом клубу, али каријеру је окончао после два тешка потреса мозга у размаку од осам месеци 2003. године.

Прву контузију Ричнер је доживео када га је у главу погодио пак, а другу, када је "добио" колено у главу од противничког играча. Иако је покушао да се врати на терен, Ричнер је непосредно пред почетак сезоне 2003/04. морао да окачи клизаљке о клин.

Метју Барнаби је био тип хокејаша који лако осваја срце навијача. За 13 сезона овај играч је променио седам клубова, а у сваком је био познат по песничењу са противничким хокејашима. На жалост, док је играо за Далас старсе, размена удараца у јануару 2007. године са играчем Финикс Којотса Џошом Гратоном, окончала је Барнабијеву каријеру.

Барнаби је пропустио остатак те сезоне, а после привременог губитка вида у левом оку, овај хокејаш се у јулу 2007. године и званично повукао.

Кит Примеј је један од хокејаша који и данас осећају последице тешких повреда главе које је доживео током 16-годишње каријере. Примејева глава први пут је настрадала у сезони 2003/04. када је морао да пропусти 21 утакмицу.

Исте сезоне овај хокејаш је још два пута контузован у плеј-офу. Ипак одлучујући ударац догодио се наредне сезоне у којој је Примеј у дресу Филаделфије одиграо само девет мечева пре него што га је повредио играч Монтреала Алекс Перезогин.

У марту ове године Примеј је званично окончао каријеру. Занимљиво је да је Примеј мозак завештао Универзитету у Бостону за истраживања која ће помоћи спортистима који су претрпели сличне повреде.

Једну од најтежих повреда на леду доживео је Стиви Мур који се у најјачој хокејашкој лиги задржао непуне три сезоне. Овај играч је одиграо само 69 мечева за Колорадо Аваланж, а кобан по Мура био је ударац који је задао играч Канакса Тод Бертузи 2004. године. Мур је тада доживео фрактуру врата, потрес мозга, док му је поремећен и вид.

Овај играч је покушао да се врати у НХЛ лигу, али и даље је патио од пост трауматског синдрома изазваног тешком повредом, док су клубови избегавали да му понуде било какав већи уговор, тако да је Мур могао да прима само минималац. На жалост и Муров старији брат Марк окончао је каријеру пре њега због сличних проблема.

Један од највећих "фајтера" у историји НХЛ-а је Стју Гримсон. Овај стасити Канађанин, висок 198 центиметара и тежак 110 килограма, у 13-годишњој каријери учествовао је у више од 200 туча на леду. Још на почетку каријере Гримсон је после туче са Дејвом Брауном завршио на операционом столу где је ишао на реконструктивну операцију јагодичне кости.

Прве симптоме трауме изазване повредама главе Гримсону су почели да се појављују 2001. године. После туче са Џорџом Лараком у децембру те године Гримсон је избачен из лиге, али проблеми изазвани потресима мозга и данас праве проблеме овом горостасу.

Адам Дедмарш за осам сезона проведених у најјачој хокејашкој лиги стекао је имиџ веома борбеног крилног играча. Овај момак је у краткој каријери променио три екипе, пре него што се због проблема изазваних повредама главе, пензионисао.

Прву већу повреду Дедмарш је доживео у новембру 2000. године док је играо за тадашње Квебек Нордиксе. Овај играч доживео је тежи потрес мозга после туче са играчем Канакса Едом Јовановским.

Две године касније, док је наступао за Лос Анђелес кингсе, Дедмарша је на тренингу повредио саиграч, када га је коленом ударио у главу. Овај хокејаш је после тога патио од јаких главобоља и вртоглавице, а повукао се 2005. године када више није могао да издржи тегобе.

"Повреда главе је једна од најтежих повреда коју спортиста може да доживи. Осим уколико нисте доживели потрес мозга, тешко је објаснити какав је то осећај, али свесни сте да нешто није у реду", рекао је Дедмарш по окончању каријере.

И каријера сјајног бека Џефа Биукбума превремено је окончана после серије контузија које су му се догодиле у кратком периоду. Овај играч, који носио дрес Едмонтон Ојлерса и Њујорк Ренџерса, освојио је два Стенли купа, а за 13 сезона проведених на леду, доживео је шест тежих потреса мозга.

Две повреде главе које су га коштале каријере и здравља догодиле су се крајем 1998. године и почетком наредне. Прво је у новембру 1998. Џеф примио "прљав" ударац с леђа од играча Кингса Мета Џонсона, после које је овај хокејаш суспендован на 12 мечева.

Само три месеца касније, на мечу против Каролине, Џеф је у судару доживео, на први поглед, мањи потрес мозга. Ипак, после повреде овај играч је трпео страшне главобоље, имао је проблема са концентрацијом, и све то је на крају довело до окончања каријере.

За седамнаест година проведених на леду Џеф Кортнел је имао сасвим солидну каријеру која је крунисана 1988. године када је са Едмонтоном узео Стенли куп. Десет година касније, док је играо за Сент Луис, овај играч тешко је повредио главу на мечу против Шаркса.

Кортнел се опоравио до почетка плеј-офа, али постојао је велики ризик да у случају новог ударца у главу, доживи трајније оштећење. То му се управо десило на утакмици против Торонта када га је Брајан Берард ударио лактом.

Код Кортнела је установљен други степен потреса мозга од могућа три, што је значило крај каријере за овог хокејаша. Занимљиво је да ударац Берарда није окарактерисан као фаул, а овај играч је тек касније добио два меча суспензије.

Дин Чинвет је у каријери имао више потреса мозга него одиграних сезона у НХЛ-у. Овај играч је девет година провео на леду а доживео је 13 контузија. Јасан је разлог због којег је Чиновет окончао кратку каријеру, а овај играч је сам признао да је једина ствар за којом жали та што није имао бољу кацигу.

"Један доктор ми је рекао да ћу моћи да наставим да играм ако променим начин на који играм. То би подразумевало игру са мање контаката и мање туча, али ја нисам желео да наставим тако, јер нисам хтео да мењам начин на који сам до тада наступао", рекао је Чинвет.

Каријеру Ника Кипреоса окончао је Рајан Ванденбуш једним ударцем. Наравно треба напоменути да је Кипреос и пре ове кобне туче доживео више потреса мозга, и само је било питање који ће следећи ударац онеспособити овог хокејаша.

После туче са Ванденбушом на припремном мечу 1997. године, Кипреосу је одлетела кацига, и он је голом главом ударио о лед.

"Осећао сам се као у сну којег не можеш да се сетиш. После сат времена сам се вратио у нормалу, а када су ме питали како се осећам, рекао сам да хоћу да се вратим да завршим утакмицу". На жалост Кипреос се више никад није вратио на лед.

За крај каријере Ђина Одика заслужан је пак. Овај хокејаш био је један од љубимаца публике због честих туча на леду од којих је више пута повређиван. Ипак кобни догађај десио се 2002. године када се после ударца пак одбио од пречку гола и погодио Одика у теме.

Појава главобоља и несвестица, већ стандардно код тежих повреда главе, натерале су овог играча да се повуче сезону раније него што је планирао.