По чему ћемо памтити Мундијал - од контроверзи и доминације до историјских рекорда

Шпанија поново на врху света – Де ла Фуентеова фудбалска сила

Када је Феран Торес у 106. минуту финала против Аргентине затресао мрежу и донео Шпанији другу титулу првака света, постало је јасно да се не ради само о освајању још једног трофеја.

После 16 година чекања, "црвена фурија" вратила се на светски трон, потврдивши да европска титула освојена 2024. године није била случајност, већ почетак нове доминације.

За разлику од генерације која је између 2008. и 2012. освојила два Европска првенства и Мундијал у Јужној Африци, ова Шпанија није градила успех искључиво на бесконачном поседу лопте и чувеној "тика-таки".

Де ла Фуентеов долазак означио је крај дугог периода трагања за идентитетом. После освајања Мундијала 2010. године, Шпанија је годинама покушавала да копира сопствени модел, али без Ћавија, Инијесте, Бускетса, Пикеа, Рамоса, тај систем више није давао исте резултате.

Де ла Фуенте је створио потпуно нову репрезентацију, која је израсла у једну од најмоћнијих сила у историји фудбала, а тек су на почетку. 

Непобеђени до светске круне – доминација каква се ретко виђа

На највећим турнирима није неуобичајено да шампион током пута до трофеја преживи бар један тежак тренутак.

Неке репрезентације су једва пролазиле групу, па освајале титулу шампиона. Шпанији се то није десило. Почела је турнир ремијем против Зеленортских Острва, али је то више био сплет несрећних околности за "црвену фурију". 

Шпанци готово да нису имали ниједан тежак тренутак на овом турниру.

Шпанија је на Мундијалу понудила нешто сасвим другачије – готово потпуну контролу турнира од прве до последње утакмице.

Титула освојена без пораза није сама по себи историјска реткост, али начин на који је Шпанија до ње дошла сврстава ову генерацију међу најдоминантније шампионе у модерној ери светских првенстава. Током читавог турнира екипа Луиса де ла Фуентеа остављала је утисак да у сваком тренутку зна како жели да игра, без обзира на име противника или фазу такмичења.

Такав приступ није доносио спектакуларне резултате на семафору, али је стварао осећај да се утакмице одвијају управо онако како Шпанија жели.

Прави квалитет екипе дошао је до изражаја у нокаут фази. Редом су падали ривали који су међу фаворитима важили за најозбиљније кандидате за трофеј, а ниједна од тих победа није деловала случајно или незаслужено. Штавише, деловало је да ривали нису дорасли оваквој Шпанији.

Наполеон Мбапе, ванвременски Меси и Роналдове сузе

Највећи лични подвиг на турниру остварио је Килијан Мбапе. Француз је током шампионата постао најбољи стрелац у историји репрезентације Француске.

Освојио је и Златну копачку, другу узастопно, као најбољи стрелац турнира са десет голова.

Док је Мбапе исписивао нове рекорде, Лионел Меси је, готово извесно, ставио тачку на своју репрезентативну причу.

Аргентина је стигла до финала као актуелни светски шампион, а 39-годишњи капитен још једном је био лидер екипе. 

Одиграо је највише утакмица (33), постигао укупно 21 гол на свим турнирима које је играо, један мање од Килијана Мбапеа, рекордер је по броју асистенција 11, једини је два пута освојио Златну лопту, једини одиграо три финала као стартер и уједно најстарији учесник финала (39 година).

Мало је фудбалера који су на највишем нивоу трајали више од две деценије, а још мање оних који су у 39. години били носиоци игре финалисте Светског првенства, па са много аргумената стоји пред вратима на којима пише: "Највећи фудбалер свих времена."

Истакао се још један фудбалер. Капитен Шпаније Родри још једном је показао да најважнији играч екипе не мора увек бити и најатрактивнији.

Освојио је награду за најбољег играча Мундијала.

Јесте елиминисан у осмини финала, али за Кристијана Роналда увек има места у оваквим причама. Забележио је први гол у нокаут фазама Мундијала у 41. години, а постао је први фудбалер у историји који је затресао мрежу на шест различитих светских првенстава. Уз Леа Месија, највећи фудбалер у претходне две деценије.

Ипак, на опроштају од репрезентације преплавиле су га емоције, па није могао да сакрије сузе – баш као ни Меси.

Највећи Мундијал у историји – американизација, рекордне посете и проширење

Први пут од оснивања Мундијала 1930. године на завршном турниру учествовало је чак 48 репрезентација, чиме је Фифа направила највећу реформу система такмичења у последњих готово сто година.

После месец дана такмичења може се закључити да је нови формат донео много више добрих него лоших ствари.

Уместо досадашњих осам група са по четири репрезентације, формирано је 12 група, такође са по четири тима. У нокаут фазу пласирали су се победници и другопласирани из сваке групе, као и осам најбољих трећепласираних селекција, чиме је први пут уведена шеснаестина финала.

Укупан број утакмица повећан је са 64 на чак 104, док је трајање првенства продужено на готово шест седмица.

Борба за места међу најбољим трећепласираним репрезентацијама учинила је да готово ниједна селекција не изгуби шансу за пролазак већ после два кола, па су и последње утакмице у групама имале велики резултатски значај.

Проширење је отворило врата државама које би у претходном систему тешко избориле пласман. Репрезентације попут Зеленортских Острва, Јордана или Курасаоа први пут су добиле прилику да се представе на највећој светској сцени.

Наравно, нови систем није био без мана. Продужен календар значио је и веће физичко оптерећење за играче, посебно за оне који су иза себе имали напорне клупске сезоне.

Посебну димензију првенству дао је и географски обим. Утакмице су игране од Мексико Ситија до Ванкувера, преко Њујорка, Лос Анђелеса, Даласа, Атланте, Мајамија и Торонта. Први Мундијал одржан истовремено у три државе.

Економски ефекти такође су били значајни. Већи број утакмица донео је више прихода од телевизијских права, спонзорстава и продаје улазница.

Такође, забележена је рекордна посета пошто је свим утакмицама присуствовало скоро седам милиона навијача, што је апсолутни рекорд.

Осим тога, присуствовали смо и "американизацији" фудбала. Утакмица је подељена на четири четвртине (под изговором да се уведу паузе за освежење), а после сваке су следили скупоцени рекламни минути.

Мундијал који ће се памтити и по судијским контроверзама

Овог пута највеће полемике нису биле везане за то да ли је технологија заказала, већ за начин на који су судије користиле информације које им је ВАР стављао на располагање. Управо различито тумачење идентичних ситуација отворило је питање да ли је проблем у технологији или у људском фактору.

Један од догађаја који је обележио Мундијал догодио се у четвртфиналу између Енглеске и Норвешке. Приликом акције која је претходила поготку Џуда Белингема, лопта је погодила кабл камере који се налази изнад терена. Норвешки фудбалери одмах су протестовали, јер правила игре јасно наводе да се меч зауставља уколико лопта додирне спољашњи предмет и утиче на њен правац или ток акције.

Фифа је неколико дана касније објавила детаљно образложење, наводећи да је независна анализа показала да кабл није променио путању лопте нити утицао на развој акције.

Ништа мање пажње није привукла утакмица осмине финала између Португалије и Хрватске. Хрватска је елиминисана после минималног пораза, али је највећи део јавности говорио о неколико спорних одлука у казненом простору.

Иако Фифа није утврдила озбиљне судијске пропусте, утакмица је поново отворила питање транспарентности ВАР комуникације.

Велику пажњу изазвао је и црвени картон који је добио Фолорин Балогун у мечу против Белгије. После "интервенције" председника САД Доналда Трампа и његовог "саветовања" председника Фифе Ђанија Инфантина, да би црвени картон требало поништити – то се и десило, па је Балогун добио условну казну и могао је да игра у наредном мечу.

Током Мундијала коришћена је и унапређена полуаутоматска технологија за одређивање офсајда, која је значајно убрзала доношење одлука и смањила време чекања. У том сегменту готово да није било примедаба.

Фифа ипак разматра по узору на рагби или амерички фудбал, јавно емитовање разговора између главног судије и ВАР собе. На тај начин гледаоци би имали увид у разлоге због којих је одређена одлука донета, што би могло да повећа поверење у судијски процес.

"Данас сви играју фудбал" – коначно се обистинило

Једно од највећих обележја турнира биле су управо селекције које пре почетка првенства готово нико није сврставао међу фаворите.

Највеће изненађење првенства представљала су Зеленортска Острва, која су, тек да се спомене, победила Србију са 3:0 неколико дана пре старта турнира – и то нам нешто говори у овом тренутку.

Држава са нешто више од пола милиона становника први пут је наступила на Светском првенству, али није дошла само да стекне искуство. Прави хит био је чувар мреже Возиња, који је бранио и могуће и немогуће, а његов профил на Инстаграму је од неколико хиљада нарастао на више десетина милиона пратилаца.

Сличан утисак оставила је и Босна и Херцеговина. После дугог чекања на ново велико такмичење, Босанци су се представили храбром и пожртвованом игром. Иако нису стигли до саме завршнице, показали су да могу да играју против далеко звучнијих репрезентација.

Норвешка је била можда и најпријатније изненађење. Предвођена Ерлингом Холандом, стигла је до четвртфинала и тек после контроверзне утакмице са Енглеском завршила такмичење. Пре тога савладала је Бразил.

Африка је још једном потврдила да њене репрезентације више нису само учесници завршног турнира. Мароко је поново одиграо сјајно првенство. Демократска Република Конго остварила је неколико запажених резултата и била надомак сензације против Енглеске.

Ни азијске репрезентације више нису само егзотични учесници. Јордан, Ирак и Узбекистан доказали су да могу да буду равноправни противници искуснијим европским и јужноамеричким селекцијама. Свакако, ближе су им по квалитету него раније. Чини се да је овај турнир дефинитивно срушио стереотипе о "малим" репрезентацијама.