Ђорђевић: Сањам "Боже правде" на победничком постољу

Предвођена Ђорђевићем, Србија је прошле године на Светском првенству у Шпанији после дужег времена освојила сребрну медаљу, пошто је у финалу поражена од селекције САД са 129:92.

"Не осећамо додатни притисак, већ жељу и одговорност да направимо још један добар резултат. Надам се да ћемо моћи и да ћемо бити здрави и спремни за то. Планирамо да освојимо медаљу сјајнију него прошле године на Мундобаскету. Свако јутро се будим са жељом да следеће године на СП чујем химну 'Боже правде", рекао је Ђорђевић.

Ђорђевић је додао да ће шири списак кандидата за Европско првенство ове године објавити следеће недеље и најавио неколико измена у односу на састав са Мундобаскета.

"Радују игре потенцијалних кандидата, неки су подигли ниво игре, има доста играча који су током сезоне направили изузетне резултате. Неки и нису, тако да ће бити промена на ширем списку. Радуљица је лагано почео да тренира, имао је компликовану повреду скочног зглоба. Биће позван, он је прошле године имао значајну минутажу. Покушаћемо да направимо програм за њега, надам се да ће бити спреман и да ће поново бити онај стари Радуљица", рекао је Ђорђевић.

Он је на догађају Смарт ток, који су у Миксер Хаусу организовали Америчка привредна комора у Србији и Рајфајзен банка, рекао да му је медаља на Светском првенству у Шпанији дала подстрек да настави да се бави тренерским послом.

"Када имате резултат, онда знате да сте на правом путу и имате сатисфакцију. Кошарка је моја страст, ту сам се пронашао и сматрам највећим успехом у каријери то што волим оно што радим", поручио је Ђорђевић.

Говорећи о слабим резултатима српске селекције у последње време, Ђорђевић је истакао да део одговорности сносе и бивши репрезентативци.

"Имали смо генерацијски јаз у резултатима на великим такмичењима. Нисмо се довољно трудили да скинемо терет са тих играча и помогнемо им да постану звезде. Није лако, сујете великих играча су велике. Чекали смо да добијемо понуду. Није нам дата шанса да пренесемо знање, људи нису препознали квалитет у нама, а можда су били у страху од промена", рекао је Ђорђевић.

Он је додао да не може себе да замисли у индивидуалном спорту, осим у скијању.

"Живот групе људи, тима, свакодневни рад и процес долажења до трофеја је немерљив. Период од првог сусрета када се окупимо на припремама па све до тренутка када освојимо трофеј, то једноставно не може да се опише. У колективном спорту тежимо стварању пријатељства, које ће нам помоћи да решимо неки проблем. Ако смо као фамилија, онда ћемо потражити савет саиграча и заједнички пронаћи решење", објаснио је Ђорђевић.

Стварање шампионског тима почиње у свлачионици, која је "света земља за постизање доброг резултата", открио је Ђорђевић.

"Кошарка је колективни спорт, где нема егоиста и морате да се ослоните на саиграче, како на терену тако и ван њега. Један је лидер, који има велики утицај на тим и на кога у тешким ситуацијама можемо да се ослонимо. Моја филозофија је да сваки од 12 играча има то нешто лидерско у себи и тренер то мора да извуче из њега", казао је он.

Како је рекао, труди се да буде као тренери са којима је сарађивао током играчке каријере, а који су "били господа и никада нису користили псовке, чак и када су били бесни или љути, иако је понекад човек приморан да реагује оштро како би сачувао дисциплину у екипи".

"Један играч не прави тим, али може да упропасти екипу. Тренер то мора да препозна. Неко може да квари атмосферу у тиму, али то не значи да је лош човек или играч. Зато сам се прошле године захвалио једном играчу који је реаговао како је реаговао", рекао је Ђорђевић, алудирајући на сукоб са Владимиром Мицовим, кога је после инцидента током припрема искључио из репрезентације.

Ђорђевић је током каријере играо за Партизан, Милано, Фортитудо, Портланд, Барселону, Реал и Скаволини.

За репрезентацију Југославије одиграо је 108 утакмица и освојио златне медаље на Светском првенству 1998. и шампионатима Европе 1991, 1995, 1997, сребо на Олимпијским играма 1996. и бронзу са ЕП 1987. године.

Остаће упамћен по бројним тројкама, међу којима су чувене из Истанбула 1992. године када је у последњим секундама Партизану донео титулу првака Европе, и 1997. против Хрватске на шампионату у Барселони.

Пре него што је сео на клупу Србије, тренирао је Бенетон и Олимпију из Милана.