Пауновић Енглезима: Није у српском генетском коду да се предамо; ово је била последња прилика да постанем селектор

Вељко Пауновић помера десну руку у широком, глатком луку - горе, у страну и доле.

"Ово ми се често дешава", каже он, пратећи погледом линију коју црта прстом. То је његов први дан као селектора Србије.

Чека играче да стигну, а поверена му је "хитна мисија" која га враћа у прошлост, све до дечачких дана.

"Имам навику да затварам кругове, и можда је ово један од њих. Постоји веза: моја каријера ван земље, одлазак у Шпанију, пут око света и сада повратак. А ова прва утакмица - она је веза са наслеђем које ми је оставио отац", каже селектор Србије.

Док је одрастао, постојале су три утакмице о којима му је отац највише причао, три које су остале дубоко урезане у његово сећање.

Благоје Пауновић, некадашњи дефанзивац Југославије са 39 утакмица за репрезентацију и касније тренер, говорио је о гостовању на опроштајној утакмици Пелеа на Маракани 1971. године, о томе да су Југословени били Бразилци Европе, о финалу Европског првенства 1968. против Италије, и о полуфиналу тог турнира против тадашњих светских шампиона.

Тог дана у Фиренци, Југославија је победила Енглеску. У четвртак, на "Вемблију", Вељко ће започети свој мандат против исте земље.

"Та победа је имала огроман одјек. Отац ми је често причао о Бобију Муру, колико је био импозантан. Причao је о тој генерацији, о њиховом физичком присуству, способности да застраше противника. Веровали су да су шампиони, имали су ту аристократску фудбалску ауру. Били су јаки, поносни, али на добар начин. А ова генерација данас - то је светска сила која има све: модеран тим, дубину, разноврсност. Дали су 18 голова, нису примили ниједан. Послали су поруку у Београду", рекао је Пауновић.

Енглеска је у септембру у Београду победила 5:0, што је разлог због кога је Пауновић сада овде и што наглашава тежину задатка који је пред њим. Србија је трећа у групи, на ивици елиминације. Предстоје две утакмице, прво против Енглеске у гостима, затим код куће против Летоније. Чак и две победе можда неће бити довољне, а и ако јесу, следе још две плеј-оф утакмице за пласман на Светско првенство. Огроман изазов, уручен му је изненада.

(Не)оправдан отказ у Овиједу, па селекторско место

Пауновић је постављен за селектора само три недеље након што је добио отказ у Реалу Овиједу, иако је клуб вратио у шпанску Примеру после 25 година, такође у експресној мисији: десет утакмица до плеј-офа, још четири до промоције.

Као играч, био је у Овиједу када је клуб испао из Примере 2001. године - још један круг који се затворио. Али, два дана пре домаћег пораза Србије од Албаније прошлог месеца, зачуло се куцање на вратима свлачионице тренера. Овиједо је у том тренутку победио Валенсију и Реал Сосиједад и био изнад зоне испадања, али је Пауновић отпуштен.

У Овиједу је та одлука изазвала чуђење; у Београду - отворила прилику. Човек који је између ангажмана у мексичком Тигресу и Овиједу имао 24 дана паузе, сада је 21 дан касније постао селектор Србије. Али, како каже, на неки начин, све ово се дуго спремало.

"Од дана када сам се родио, имао сам узор у кући. Као да је мој пут био унапред обележен. Стално смо причали о фудбалу", рекао је он.

Те приче су га обликовале, усадио му је отац "непоколебљиве вредности", како каже: хоризонтални и вертикални кодови, лекције из школе Партизана, дух друштва у којем је одрастао. Али, његов пут, који није увек сам бирао, већ пратио, са дозом жаљења у тону, одвео га је из земље са 17 година, недуго након дебија за Партизан.

Фудбалски утицај рата на Балкану био је видљив 1992. године, када је Југославија (у суштини Србија и Црна Гора) избачена са Европског првенства због санкција Уједињених нација због рата у Босни. Њихово место заузела је Данска и постала шампион.

"Фудбал и даље дугује Србији, као наследници те репрезентације", каже Пауновић и додаје:

"Тада су стасавали Дејан Станковић, Саша Илић, Матеја Кежман… и ја сам био међу њима. Сви смо отишли - из истог разлога, само различитим путевима. Нисам разумео шта се дешава око мене. Једини сан био ми је да играм за Партизан, за репрезентацију, да одем на Светско првенство. Али, онда сам морао да одем. Многи су направили велике каријере; другима, попут мене, то није пошло за руком. Мислим да је то због младости и околности које су биле изузетно тешке", објашавао је селектор Србије.

Говорио је и о данима у Шпанији и одлукама које је доносио кроз живот.

"Са 17 година си странац, не можеш да играш, ниси спреман. Отишао сам у Атлетико Мадрид, видели су у мени таленат. Али, нисам увек доносио добре одлуке. Та искуства сада користим да својим играчима кажем да морају имати јасан пут и не понављати моје грешке. Али, све ме је то исковало. Фудбал ме је водио, али ме никада није напустио, јер ни ја нисам напустио њега. Путовао сам са места на место, носио ме је фудбал и љубав према њему. Данас све то има смисла и видим одговор. Тада нисам", рекао је Пауновић.

Скоро две деценије каријере у иностранству

Пауновић је шеснаест година своје играчке каријере провео у иностранству, углавном у Шпанији, али и у Сједињеним Државама, Русији и Немачкој, током којих је уписао два наступа за национални тим. Тренерску каријеру започео је у млађим категоријама репрезентације Србије, где је младу селекцију до 20 година предводио до историјске титуле светског првака 2015. године.

Његова екипа је на том путу пролазила кроз продужетке у осмини финала, четвртфиналу, полуфиналу и финалу, где је Немања Максимовић у 118. минуту донео победу над Бразилом.

Након тог успеха, Пауновић је наставио свој пут: Чикаго, Рединг, Гвадалахара, Монтереј, Овиједо.

"Био сам свуда, али мој "просветитељски" тренутак догодио се у Енглеској. Прва година у Редингу била је веома лепа; друге су нас сломили санкцијама и одузимањем бодова. То је било болно, али избегли смо испадање и то је лекција коју сам понео свуда после тога. Променило је моју перспективу и учинило ме зрелијим", рекао је он.

Пауновић затим повлачи још један круг, овога пута већи.

"Можда је обим овог круга веома, веома велики, али он почиње да се затвара. Сада ми све има смисла. Схватам да сам изграђен на аутентичнији начин: искуства, језици, културе. Сада се осећам привилеговано, иако је пут био тежак", надахнуто говори Пауновић.

Његов прст описује пуни круг и завршава скоро додирујући почетну тачку.

"Моју генерацију су погодиле санкције 1995. године. Нисмо смели да се квалификујемо за Европско првенство. Имали смо веома јаку генерацију, али су нас избацили због санкција. Двадесет година касније, са децом рођеном 1995, које сам ја водио као тренер, постали смо шампиони света. Нажалост, мој отац није доживео да види ту титулу. Али, фудбал је мојој генерацији вратио нешто кроз нову", нагласио је он.

Та генерација играча до 20 година сада чини језгро сениорског тима који Пауновић води на "Вембли".

Музика много говори о духу тима

Говорећи о предстојећем задатку, истиче да је све потребно убрзати.

"Имамо дубину, али и потребу да ствари поједноставимо, јер нема времена за више. Имам спремну своју плејлисту, али ако играчи преузму иницијативу, утолико боље, са интересовањем ћу посматрати. Такве ствари те прате; можда не схваташ, али важно је. Музика много говори о духу тима: каква је, колика је јачина звука, какав је ритам, или ако уопште нема музике", говори Пауновић и додаје:

"Морам да посматрам, да их ослободим тог блока како би ствари почеле да теку. Морамо радити на њиховом самопоуздању и брзо га подићи. Када то постигнемо, фудбал ће природно доћи - концентрација, организација, посвећеност. Постоји плодна основа из које то може да израсте. У разговорима видим да им је потребно усмерење, јасноћа. А то је нешто што, мислим, добро радим. Много је играча са којима сам већ сарађивао и имамо снажну везу - део посла је већ обављен", рекао је.

Пауновић спаја руке, прсте испреплетане.

"Као у Овиједу постоји нешто што ће нас вечно повезивати. Освајање пласмана, пф... то је нешто што је чак веће него што можеш да замислиш. Имати мало место у њиховој историји, то је нешто што ћу увек чувати. И ја сам плакао. Одлазак је био болан, али ево ме сада на месту где сам потребан и где желим да обавим свој задатак. Иста та веза постоји и са овом генерацијом (из 2015), која је сада у најбољим годинама. Али, нема времена за чекање. Ово је последњи позив, последња прилика. Да сам чекао још један циклус, већина њих више не би била ту. Овај тим има хитну мисију", јасно је рекао Пауновић.

"Многи су ми рекли: "Јеси ли свестан шта радиш"? Наравно да јесам. Када су људи из Савеза дошли у Мадрид да ме убеде, причали су о четворогодишњем пројекту. А ја сам рекао: "А шта је са садашњим тренутком"? Они су одговорили: "Тешко је". Ја сам рекао: "Хајде онда обрнуто, да се усредсредимо на сада". Знам да је компликовано, али знам и да је у фудбалу све могуће. Почели смо против једне од најбољих екипа на свету. Али, мислим да је била, и да јесте, моја дужност да одговорим на тај позив. Није у нашем генетском коду да се предамо. Рећи ћу играчима: "Мало ко у животу добије прилику да гледа утакмицу на "Вемблију"; још мање њих да је игра. Они на трибинама не могу ништа да промене, али они на терену могу да оставе одјек - да оставе траг", закључио је Пауновић.