Доктор Пикси и мистер Стојковић - промена која још није болела, али брине фудбалску Србију

Када је Србија на волшебан начин у Београду дошла до бода против Португалије у квалификацијама за Мундијал у Катару, Пикси је након утакмице изјавио да није претерано задовољан.

Дала је Србија тада два гола прваку Европе из 2016. године и била конкурентна током скоро читавог меча. Авај, није било довољно за Пиксијеве, од почетка наметнутне високе стандарде.

Пред одлазак у Лисабон на реванш, где је само победа значила директан пласман, Пикси је најавио офанзиван приступ и победу. Испунио је оба обећања и подигао кредит који је сада, четири године касније, скоро потрошио.

Сви су тада били на страни једног од највећих уметника са лоптом који су рођени на потезу од Вардара до Триглава. Зашто и не би? Србија је по први пут од одласка Радомира Антића играла фудбал који би привукао и неутралне посматраче, а резултати нису трпели. Победа у Португалу била је само круна револуције коју је Пикси спровео за кратко време.

У Катару се међутим, веома брзо, све окренуло. Иако су мечеви били веома узбудљиви, Србија је остала кратких рукава. Играли су "орлови" и даље на гол више, али су почели да завршавају са голом мање. Напад је функционисао као никада од осамостаљена, али млада и неискусна одбрана то није могла да испрати.

Негативни коментари, интриге и завере су се као магла спустиле на тим, који није остао без последица. Није се ни Пикси најбоље снашао у датој ситуацији. Интерне несугласице претвориле су се у свађе и неузвраћене позиве, а започет је и својеврсан рат са медијима, који и даље траје.

Најважније од свега - Пикси је одлучио да промени филозофију.

Нужно прилагођавање

Пре пута у Албанију, Стојковић је изјавио да иде по победу и да не жели да слуша приче о ремију и игрању на сигурно. Овога пута, није испунио обећање.

Не само да Србија није напала како је то за Стојковићевог вакта знала, него је и бод био велика ствар, имајући у виду пенал који је одбранио Ђорђе Петровић. После утакмице, Стојковић је изјавио да је задовољан учињеним, што је одмах наишло на велике критике. Много тога се десило између Лисабона и Тиране, али навијачи тешко заборављају.

Међутим, као што је тријумф над Португалијом био својеврстан медени месец, тако је реми без голова у Албанији био свађа након које се траже бројеви брачних саветника. Утакмицу са Андором из оправданих разлога нећемо узети у једначину.

Осим тога, утакмица против Албаније била је и прави показатељ колико се игра Србије променила од Катара. Од екипе на чијим утакмицама редовно падне по три гола, "орлови" су постали тим који је изузетно тешко победити, али и тим који не уме постигне погодак.

На три утакмице Светског првенства, на мечевима Србије постигнуто је 13 голова. На истом узорку у Немачкој две године касније, виђене су само три лопте у мрежи. Исти принцип могао се видети и у Лиги нација.

У природи било ког фудбалског навијача је да осуди такав развој догађаја. Ипак, када се ствари детаљније анализирају, јасно је да Србији заправо више одговара овакав стил.

Изостанак искорака и киксеви ван терена

Свако ко верује да Србија тренутно може да игра лепршав, врцав и допадљив фудбал - налази се у великој заблуди. Профили играча које тренутно имамо на располагању много више одговарају острвским, него селекцијама које уживају у поседу и брзини.

Голмани и стасали дефанзивци су тренутно, без поговора, бољи део тима. ДНК везног реда базиран је на трчању и дуел игри, а не на брзој размени додавања и освајању простора. Брзина на бочним позицијама је велики проблем, као што је то случај и у нападу.

Са друге стране, Србија је једна од физички најимпресивнијих селекција на целом свету, због чега јој је јако тешко парирати, уколико се намерачи да сачува свој гол.

Сва је прилика да је и Стојковић то препознао и одлучио да промени приступ. Резултати за сада нису трпели, с обзиром на то да је Србија играла Евро после више од две деценије, а остала је и у А дивизији Лиге нација. Међутим, изостао је одређени искорак.

Србија већ годинама не користи велики потенцијал који има приликом сваког прекида, све услед изостанка било какве тактике и уиграних акција, од којих је Арсенал, примера ради, направио уметност. 

Стандардизација је направљена пласманима на велика такмичења, али се још увек чека на резултат од ког би земља стала, макар на један дан.

Такође, ту је и проста психологија. Када играте "лепо", а резултати изостају, навијачи су склони томе да буду попустљивији и да пружају више шанси. Када пак играте као Србија у претходном периоду, сви чекају први кикс како би прогласили потпуну пропаст.

Није ни Стојковић учинио себи услугу константним доливањем уља на ватру приликом сваке конференције за медије, као ни свађама и препиркама због којих је неколико играча одлучило да се више не одазива на позиве.

Резултати га још увек одржавају на површини, али је већ сада јасно да није у питању тренер који ће, када једног дана оде, оставити свом наследнику чврсте темеље за даљи напредак.

Ако ништа, оголио је макар Стојковић чињеницу да Србији много више лежи да буде чврста, ефикасна и борбена, а не допадљива и лепа за око. Свидело се то навијачима или не.

Промена филозофије - непопуларна, али смислена - тако га није коштала и сигурно је да ће завршити квалификациони циклус на клупи. Први кикс би пак могао да буде кобан.