Био једном један Арсенал...

Како је чувени чаробњак из Хогвортса годинама идол клинцима који маштају о тој врсти магије, тако су Арсен Венгер и његово луче звано Арсенал онима који маштају о некој другој врсти - фудбалу.

Годинама француски стручњак успева да изнова и изнова прикаже публици широм планете чаролију, коју су његови клинци на терену довели готово до савршенства. Кажем готово, зато што је нешто увек недостајало. А показало се да је то нешто многима веома, веома битно - трофеји!

Управо због недостатка трофеја, и због доследности Арсена Венгера својим принципима, Арсенал наредне сезоне може веома лако да остане и без најбољих играча, самим тим и без препознатљиве харизме и магије.

Арсенал је, највише због изградње Емирата, претходних година трошио паре из задњег џепа, углавном на младе још голобраде играче које је Венгер обликовао попут глине и на крају од њих направио сјајне фудбалере.

Недостатком новца успешно су се правдале празне витрине лондонског клуба. Међутим, неће моћи више!

Нова управа Арсенала пружила је сасвим пристојну количину новца Венгеру за нова појачања, али Француз никако да се ослободи те навике, можда чак и жеље да доводи младе играче за, у данашњем фудбалу, смешне суме.

Додуше, према неким писањима британских медија, Венгер је решио да за фудбалера Валенсије Хуан Мануела Мату плати око 20 милиона евра, што би био апсолутни рекорд Арсенала. То је око седам милиона више него што је платио за довођење Андреја Аршавина.

Али, свакако највећи проблем за Венгера не представља то што ће морати да вади чековну књижицу, већ то што би Емирате овог месеца могли да напусте кључни играчи Арсенала.

Један је то већ и учинио. Први је раздужио опрему Гаел Клиши. Леви бек "тобџија" није пронашао заједнички језик (не рачунајући француски) са "земљаком" Венгером, па се, после кратког "оревуар", упутио ка Истлендсу, где ће наредних година бити конкуренција Александру Коларову.

Интересантно, Клиши је пре неколико сезона, после одласка Туреа и Адебајора из Лондона, рекао да у Манчестер Сити одлазе играчи којима играју фудбал само због пара. Ипак, изгледа да му се пројекат Роберта Манчинија и шеика Мансура, који полако уводе Сити у сада велику шесторку Премијер лиге, веома допао, а не сумњамо ни још по која цифра на његовом банковном рачуну. Арсенал је инкасирао седам милиона фунти од трансфера.

А Роберто Манчини је на путу да постане најбоља муштерија Арсена Венгера, а уједно и кривац за расипање "тобџија". После Клишија, на путу ка Манчестеру је и Самир Насри.

Још један Француз, који је претходне сезоне био далеко најбољи играч Арсенала, дуго се фемкао због новог уговора, флертовао са неколико клубова и када је решио да напусти Емирате, био је виђен на Олд Трафорду, код Сер Алекса, који на све начине тражи замену за непоновљивог Пола Сколса.

Ипак, у последњем тренутку се умешао шеик Мансур, и приволео Насрија својим милионима да ипак не оде у центар Манчестера, већ на периферију. За овај трансфер Венгер би требало да добије 19 милиона фунти.

Венгер се јуначки, попут Дон Кихота борио са читавом Барселоном, Каталонијом, па и са читавом Шпанијом, како би свој највећи бисер - Сеска Фабрегаса задржао у Лондону. Ипак, сада изгледа да Француз губи битку од првака Европе, па се чека расплет и у случају капитена Арсенала. Барса нуди 32, Арсенал тражи 40 милиона.

Руку на срце, Венгер је био свестан да ће се и то једног дана догодити. Поготово после двогодишње немилосрдне борбе са шпанским гигантом. Међутим, Венгеру је потпуно јасно да уколико брзо нешто драстично не учини, изгубиће и остале играче.

Појављују се информације да и Робин ван Перси жели да напусти Лондон, јер и он постаје врло фрустриран чињеницом да "тобџије" остају празних шака годинама. Ипак, више га боли то што Венгер не доводи појачања која ће коначно донети понеки трофеј и Емиратима. 

Уколико и он окрене леђа Венгеру, Французу преостају само три опције: остаће последњи на броду који тоне, попут часног капетана; спаковаће кофере и побећи са истог брода (можда у Пари Сен Жермен); овај пут ће се поштено отворити и надоместити одласке најбитнијих играча.

Последња је и највероватнија опција, али је питање колико је могуће за кратко време уиграти потпуно нови тим и како ће (уколико у томе не успе у потпуности) следеће сезоне сачувати играче.

У сваком случају, Венгер је можда и пред најтежим испитом откако је преузео кормило лондонског клуба. Остаје да се види да ли у њему и даље има жеље и оног жара после толико година рада, да за непуна два месеца изнова изгради онај стари Арсенал, који ће поново засијати у најбољем светлу, и тако пружити нама, заљубљеницима у фудбал, још коју годину уживања у ретком, готово нестварном начину схватања те предивне игре.