Великани у другој лиги

После 110 година постојања, од суботе Ривер плејт је нови друголигаш. Испадање аргентинског најтрофејнијег клуба из елитног такмичења оставио је љубитеље фудбала широм света у неверици.

Навијачи у свету испадање Ривера упоређује са евентуалним потонућем великана у свом првенству. За Србију би то вероватно било равно испадању Звезде или Партизана из лиге, за Шпанце Реала или Барселоне, за Грке Олимпијакоса или Панатинаикоса, и тако даље.

Ипак, није Ривер први велики клуб на свету који се селио у другу лигу. Сличне ствари су се дешавале и раније, у разним другим такмичењима где су се догађале шокантне селидбе у нижи ранг.

Мало је познато да је и Хапоел Телавив у сезони 1988/89 напустио најелитније израелско такмичење. Иако није атрактиван ван оквира Израела, овај клуб је са 13 освојених титула други по успешности и популарности у својој земљи, одмах иза Макабија. Занимљиво је и да се ово Хапоелу десило само годину дана пошто су освојили титулу у домаћем првенству. У наредној сезони Хапоелу је одузето четири бода због кршења правила везаних за буџет екипе, што је било довољно да екипа заузме место које их удаљава од прве лиге. Хапоел се у елиту вратио одмах наредне сезоне, али је до освајања наредне титуле прошло пуних 12 година.

Посету другој лиги имала је и екипа Манчестер Ситија, сад већ давне 1938. године. Занимљиво је да се Ситију, попут Макабију, то догодило само годину дана пошто су освојили прву титулу у историји клуба. Оно што је посебно занимљиво је чињеница да је те сезоне када је испао Сити постигао највише голова у првенству, што није било довољно да задржи прволигашки статус.

Још један европски клуб, додуше не великан, имао је ту чудну судбину да после освојене титуле испадне из лиге. У предратном периоду Нирнберг је са седам освојених титула био један од најуспешнијих немачких клубова. После рата овај клуб је освојио још три титуле, а последњи наслов првака освојен је 1968. године.

Тадашњи тренер Макс Меркел у из планова за наредну сезону искључио је неколико ветерана, сматрајући их превише старима за одбрану титуле. Резултат после годину дана јасно је показао да је погрешио. Нирнберг је постао први клуб у Немачкој који је после освојене титуле напустио елитно такмичење. Да несрећа буде још већа, бившем шампиону требало је пуних девет година да се врати у елиту. Иначе Нирнберг је до сада седам пута испадао из Бундес лиге и по томе је рекордер немачког првенства.

Стопама Нирнберга у Бундес лиги ишао је и Кајзерслаутерн. Овај тим је био један од ретких који од формирања Бундес лиге 1963. године никада није испао. Међутим у сезони 1995/96. овај клуб се опростио од елите. Невероватно звучи чињеница да је Кајзерслаутерн само годину раније освојио четврто место.

Навијачи нису могли да нађу утеху ни у чињеници да је њихов клуб те сезоне имао другу најбољу одбрану у првенству, као и да су изгубили само десет утакмица колико и првопласирани Бајерн. Ипак, ове екипу је скупо коштало 18 ремија које су одиграли те сезоне.

Једино што је донекле утешило навијаче те године било је освајање купа Немачке. Као освајачи купа, Кајзерслаутерн је наредне сезоне, иако друголигаш, учествовао у Купу победника купова. У првом колу Немци са Ото Рехагелом на клупи и Павелом Куком у нападу играли су двомеч са Црвеном звездом, којој је то била друга сезоне у Европи после санкција.

У првом мечу у Немачкој "црвено-бели" су изгубили са 1:0. Онда је уследио легендарни реванш на "Маракани" где је Звезда, предвођена тадашњим суперталентима Декијем Станковићем и Перицом Огњеновићем, после продужетака одувала Немце са 4:0. Овај меч је пред препуном "Мараканом" лансирао Дејана Станковића у фудбалске звезде. Тако је испало да је од селидбе Кајтерслаутерна у нижи ранг, највећу корист имао наш најтрофејнији клуб.

Када је Фјорентина у сезони 1992/93 напустила Серију А, сви су били у чуду. Екипа у којој су наступали такви фудбалери попут Стефана Ефенберга, Брајана Лаудрупа и Габријела Батистуте, уместо да се бори за титулу, отишла је у Серију Б. Кључни моменат те сезоне био је отказ тренеру Ђиђију Радицеу, који је уручио тадашњи власник клуба Виторио Чекигори. На клупу је дошао Алдо Агропи који је одвео екипу у пропаст.

Чак је у последњем колу популарна "виола" је разбила Фођу са 6:2, али остали резултати јој нису ишли на руку, тако да је испала из такмичења. Ипак, сезона проведена у нижем рангу лансирала је тада Габријела Батистуту у икону клуба. Овај Аргентинац остао је веран клубу и навијачима и није напуштао екипу ни када је испала, за шта су му навијачи у Финренци и даље захвални.

Када је Марадона стигао у Наполи, од клуба са југа Италије уздигао је екипу која је коначно стала уз раме са великанима северно од Рима. Марадона је са две титуле домаћег првенства и Купом Уефа, који су освојени у том периоду, оставио неизбрисив траг. По одласку из Наполија било је јасно да клуб неће моћи да игра на врхунском нивоу.

Постепено пропадање је било очекивано, али оно је достигло врхунац када је у сезони 1997/98. Наполи завршио као убедљиво последњи на табели. На какве је гране спао некадашњи шапион најбоље говори податак да је на 34 утакмице имао само две победе. У тој сезони клуб је променио четири тренера и три спортска директора, али помоћи није било.

Ако би испадање Реала или Барселоне у шпанском првенству представљао догађај раван чуду, онда је само за нијаснсу мање изненађење испадање мадридског Атлетика 2000. године. Клуб који је са Радомиром Анрићем на челу неколико година раније успео да прекине доманацију два шпанска гиганта, Реала и Барсе, само четири сезоне касније био је један од најгорих у првенству.

Те сезоне ни трећи повратак Антића на "Винсенте Калдерон", ни прескупи Џими Флојд Хаселбајнк нису помогли популарним "јорганџијама" да "преживе" у Примери. Мадриђанима је требало пуне две године да се поново врате у елитно такмичење.

Када се говори о Манчестер Јунајтеду помињу се Безбијеве бебе, које су шездесетих година харале Европом, и помиње се ера Алекса Фергусона у којој су "ђаволи" постали најтрофејнији клуб на Острву, претекавши Ливерпул.

Ипак, мало ко се сећа неславне сезоне 1973/74. када је клуб испао из лиге. То је било само шест година после освајања Купа шампиона. Познати трио Џорџ Бест, Боби Чарлтон и Денис Лоу напустио је Олд Трафорд што је аутоматски значило и силазну путању клуба. Те сезоне Јунајтед је завршио на претпоследњем месту.

Да иронија буде већа, судбину Јунајтеду запечатио је баш бивши фудбалер тог клуба Денис Лоу који је прешао у редове градских ривала. Он је у предпоследњем колу петом постигао невероватан погодак који је значио селидбу његовог бившег клуба у нижи ранг. Денис није славио после овог гола, па га је Сити казнио и није био у саставу екипе за последњи меч у сезони.

Имајући у виду да је седамдесетих година бујао хулиганизам у Енглеској, по завршетку утакмице навијачи су, традиционално улетели на терен и прекинули меч.