Најгори играчи Премијер лиге

Премијер лига је била дом неким од највећих фудбалских легенди који икада су ходали "зеленим тепихом". Острво је и даље крајња дестинација многих сјајних фудбалера који свој квалитет хоће да покажу и под светлима рефлектора на Олд трафорду, Стамфорд бриџу, Енфилд роуду, Вемблију и другим фудбалским храмовима.

Ипак, ово није прича о њима. Ово је прича о фудбалерима који, благо речено, нису оставили дубок траг у Премијер лиги. Тачније, ово је прича о неким од најгорих фудбалера који су икада крочили на Острво.

Бивши фудбалер Саутемптона, Норвежанин Клаус Лундеквам, само је један од оних који нису успели да импресионирају тренера. Иако је скоро целу каријеру провео у тој екипи, о његовим квалитетима најбољи коментар је дао Гордон Страхан, који је водио екипу четири године. Овај играч 2003. године на мечу против Лестера без свести изнесен са терена. Страхан је тада рекао: "Клаус је однесен са терена, а неко ме је питао да ли је остао без свести. Нисам имао појима, Клаус је увек изгледао тако", рекао је Страхан.

Можда се неко сећа и Џодија Мориса, момка коме је у Челсију ментор био лично Денис Вајс. Вајс је од њега направио своју реплику, по понашању. И Морис је имао свадљив карактер, и склоност да упада у неприлике, али на жалост није примио ни трунку Вајсовог фудбалског талента. Челси се ослободио Мориса 2003. године, када га је продао Лидсу.

Невероватну каријеру у Премијер лиги имао је и Најџел Кваши коме је пошло за руком да чак четири пута са четири различита клуба испадне из овог такмичења. Да ли је Кваши бирао погрешне клубове, или праве клубове у погрешно време, али Квинс парк ренџерс, Нотингем форест, Саутемптон и Вест Бромвич албион, су се са њим у тиму селили у Чемпионшип.

Када фудбалер у клубу проведе две и по године и за то време седам пута у игру уђе са клупе (и то не због повреде), јасно је да је заслужио да се нађе у друштву најгорих. Та "част" припала је хрватском интернационалцу Бошку Балабану, који је у Астон Вилу стигао из загребачког Динама за шест милиона фунти. Његово име је и даље синоним за катастрофалну куповину у прелазном року.

"Он је преорао цео терен, али само зато што има ус..н пријем", ово су речи менаџера Дејва Џоунса, који је описао игру Чарлтона Палмера док је водио Саутемптон. Даље коментар није потребан.

Када је Клаудио Марагони на божић 1979. године стигао у Сандерленд, са платом од 320.000 фунти, био је најплаћенији играч у историји клуба. Годину дана касније, са три постигнута гола, он је испраћен назад у домовину. Нико у Сандерленду није плакао на растанку.

Глен Кили који је у Евертон на позајмицу стигао из Блекбурна 1982. године, имао је силну жељу да се наметне у новом клубу. То му је пошло за руком. На свом дебију, баш против градског ривала Ливерпула, Кили је још у првом полувремену зарадио црвени картон. Евертон је изгубио тај меч резултатом 5:0, а Кинлију је то уједно био и последњи меч у Евертону.

Брзина, шут и осећај за гол су једине три ствари које су фалиле данском играчу Јохану Јенсену док је наступао за Арсенал. Управо ти "мањи" недостаци проузроковали су да овај играч за четири године проведене на "Хајберију" и одиграних 97 мечева, постигне само један гол.

Дин Остин је у Тотенхему провео шест сезона. Овај дефанзивац је у периоду од 1992. до 1996. године одиграо 124 меча за лондонски тим. Колики је траг оставио на "Вајт харт лејну" говори податак да је у једном гласању навијача изабран за најгорег фудбалера Тотенхема.

Док је играо за Лестер Сити, Френк Синклер, је имао незгодну навику да постиже аутоголове. Овом играчу је у две недеље пошло за руком да два пута савлада сопственог голмана. Прво је за викенд против Арсенала Синклер затресао своју мрежу, то му није усело у среду када су играли против Ковентрија, али је све надокнадио наредног викенда против Челсија. Занимљиво је да су ови аутоголови падали у последњим тренуцима утакмица, тако да није било шанси да се грешке исправе.

Када се помене екипа Вимблдона, свима падају на памет играчи, који су својим понашањем више подсећали на криминалце него на праве фудбалере. Иако су играли сјајно, поједини играчи ове екипе, попут Вини Џоунса својим понашањем на терену и ван њега, остављали су све без речи.

Вини Џоунс, некад играч, сада глумац, један је од миљеника режисера Гаја Ричија, који га у својим филмовима користи за улоге насилника, али са карактером. Руку на срце, Вини се лако снашао у Ричијевим улогама, само је наставио да понашање са терена пренесе са камере. Подсећања ради, овај играч је рекао Кенију Далглишу да намерава да му одгризе уво и пљуне на под. То је једна реченица која описује Винијево понашање на терену.

Марко Боџерс остао је познат по само једном потезу пре него што је завршио каријеру. Овај фудбалер се "прославио", када је у дресу Вест Хема ушао на меч против Манчестера са клупе, и скоро одмах после тога избачен, због стравичног старта над Геријем Невилом. Боџерс је после овога зарадио четири меча суспензије, запао је у депресију, а недуго после тога и завршио је своју професионалну кариејеру.

Тери Харлок је био љубимац Милволових навијача. Имајући у виду да су крајем осамдесетих година прошлог века навијачи ове екипе сматрани за једним од најгорих на Острву, онда није ни чудо што је неко попут Харлока био њихов љубимац. Овај играч је толико пута добијао јавне опомене, црвене картоне, погибељно стартовао на противнике, да се то не може набројати. Навијачи су га обожавали због тога.

Пајтос Ерика Кантоне, Вилијам Пруније стигао је Олд трафорд 1996. године. Овај фудбалер је на свом другом мечу кумовао катастрофалном поразу "ђавола" од Тотенхема. Добра ствар је што је карта коју је купио била повратна, па није морао пуно да чека у реду за повратак у Француску.

Мађар Иштван Козма је један од фудбалера на које је Ливерпул трошио новац. Козма је доведен из Данфермлајна за тада солидних 300.000 фунти, и одиграо је три меча за "црвене". Толико је било довољно да се екипа са Енфилда увери у све његове "квалитете".

"Он је изгледао као зец замрзнут у месту", овим речима је Ник Хорнби, писац и један од највећих навијача Арсенала, описао дефанзивца "тобџија" Гаса Цезара, који је на "Хајберију" играо од 1984. до 1991. године. Даљи коментар није потребан.

О сенегалском фудбалеру чија је премијерлигашка каријера трајала пуних 58 минута могла би да се напише књига. Овај фудбалер почетком деведесетих играо је за нижеразредне француске и немачке клубове, пре него што се некако докопао Острва.

Онда је тадашњи тренер Саутемптона, Грејм Соунес примио позив легендарног Жоржа Вее, који је рекао да му је Диа рођак, и препоручио га Соунесу, рекавши да је фудбалер играо за ПСЖ, и да има 15 наступа за сенегалску репрезентацију.

Соунес га је примио у екипу, а дебитовао је на мечу против Лидс Јунајтеда, када је са клупе ушао у 32. минуту. За време проведено на терену, овај играч је проглашен за најгорег фудбалера који је икада заиграо у Премијер лиги.

На крају је утврђено да овај фудбалер није никакав рођак легендарног Жоржа Вее, а да је телефонски позив, којим га је препоручио Саутемптону извео Адијин другар са факултета. Наравно, и онај део каријере који је говорио да је овај фудбалер играо за ПСЖ и сенегалску репрезентацију био је измишљен.

На крају овај играч је у Саутемптону провео један викенд. После неуспешног дебија Адија се појавио код клупског физиотерапеута, онда је сео на воз, и нико га никад више није видео.

Летисије се у једном интервјуу подсетио Адије, и његов фамозан наступ на терену описао је следећим речима: "Адијина игра била је невероватна. Његово кретање по терену личило је као на трчање Бамбија по леду. Било је срамотно гледати шта је радио на терену".